Стармали

4

„СТАРМАЈШ"

ВР. 1. ЗА 1886.

Ј^Џ Ћира. Ја ти, брате, са хјеровима у сриском језику још нисам на чисто. Никад ое зиам како је боље иаиисати : ,.аљина" или „хаљина" — ,,ајдук" или ,,хајД У к )" — „оџа" иди „хоџа," — ,,уљ а" или „хуља", — ,,у ра!" или ,,х у ра." Слира. Иди с богом! Од куд ти падају на јм таке ситпице?! Ћира. Нису то ситнице, него је то замашпо питање, које је баш сад на дневноме реду. Узмимо само реч ,,а м н е с т и ј а." — Та то је красна ствар; али ако је то „хам-нестиј а," — онда сам сасвим другог мишлења.

П у С Л И Ц е, Даклем Гарашанин је добио од краља пајвише признање. Штета што су народу везане руке, од парода би Гарашанип добијо још што в и ш е.

Овогодишња скупштина у Србији сазвана је (п а п а п и р у) а таки је и распуштена (н а п а п и р у). Услед тога скочила је цена папиру тако јако, да сад једна цедуља више вреди него цела уставност.

Тамнице су у Србији испражшене. Благо си га Велизару Кундовићу, бар се може рахат по њима башкарити. На Угарском сабору пала је реч, да „је Тиса већма земљу опустошио него Турци и Татари." То је „Зашто господине ?" „Та видиш, бено, да пси пе ће више да траже !" „Е — па нијесмо баш заман ишли." ..„Како врага, да нијесмо ?" „Ма — молим вас, ево лисице." „Баш лијеп лов, та опундрана мрцина нека теби буде". „Збиља што ћемо ш њоме?" „Бог ме нећемо је пећи, а нећемо ни живу пустити, да ми и опет исе дражи." „А да што ћемо онда ш њоме ?•* „Вуци је кући, па ћеш јој вићети скока." „Оћу ли овако везапу и живу?" „Него ?" „Ајде, тето, дакле, да се нагледаш код нас кока." Довукоше ју до поручникова стана, бацише ју у шталу, а вјерни слуга Дмитар истрча гологлав засукујући рукаве — припита: „Господин лајгман, молим покорно, оћу ли одријети?" „Нећеш, тек тамо по ужини." „Добро, добро, само кад нијесте бадава ишли." „Јели ужина готова?" „Молим покорно, сад ће бити ; говедина се вари, а двоје сам пилића већ па ражањ натака." „Иа зашто си закаснио?"

рекао Чанапди, — овејан Маџар. — Тиса је таки поручио др. Стеви Павловићу да га узме у обрану. И сад ћемо скоро читати у „Нашем Добу" да Чанади нема право, него да су Турцц и Татари већма пустошили него Тиса

У Кикинди се појавио пов програм. Штета што се охладило „усијано гвожђе" делије ђ. Бекпћа, ту би га могао лепо употребити. Из Босне. У Бугојном месту пптомаме Свако диже славу све^у свом& ж *"*» " Тако ваља, тако је у реду, Обичаји нек се поштуједу. * • Кад је био божић католика (А божић је сваком над и дика) Нуцале су пушке веселинке, Веселиле католичке синке, Пуцале су богу ради хвале Танке пушке велике и мале. Три је дана трајало весеље, Трајало је до насита жеље. А кад прође божић католика Узе добош паш добошар Ика: „Свима, сваком даје се на знање Забрањено ј' од сада пуцање!" Кад то чуше Срби са улица Баш ни један не намршти лица, Испод брка речи им се краду: „Ништа за то. Бог нек живи правду!"

„Молим покорно, магла ме преварила, а мислио сам да ћете се дуље забивити." „Гавре ће пилиће пећи, а ти узми товарију, па ајде бирташу Петру и донеси ми добра вина. „Молим покорно, одмах!" „Чујеш Гавре?" „Чујем господине !" „Ево ти четири гроша и донеси ми од старе Мапде овећу клепку." (Мандин сип ково је клепке.) „Што ће Р ј .м клепка ? Ј „Непитај, већ одмичи и да си одмах туј." Гавре стисну раменима и оде, а за неколико минута ето га с клепком звонећи и к десном уву принашајући је, да ли добро звони. „Ево је господине, баш је добра, знони ко бронза." „Добра је, за кога је." Поручник оде у собу, изнесе нов ремен и комад крува па пружи Гаври: „Ево тикрува, па замами све псе у колнину и затвори их " Гавре жвиждну, пси се слетише и затвори их. „Сад ајдмо у шталу." Гавре издречио очи, што ће то бити, а кад уђоше у шталу, рећи ће му поручник: