Стармали

14

новосадском „II а ш е м Д о б у." А писаћу о њему с тога, гато хоћу да вам приповедим, како су га ово дана носили на нродају. Али, знам већ унапред, да сте усљед овог мог отвореног писања, пастали јако љубопитни. Ви мислите, сад ћете чути о субвепцијама, о диспозицијоном фонду, и т. д. и т. д. Е ал вите, неће бити о томе реч. Та нисам предузео себи да ја изнесем „Наше Доба" на пазар, но сам се решио писати о томе, како је уредник изнео тај лист на пазар. Еле сад знате шта хоћу и шта нећу, те м огу прећи на ствар. Дакле било је неколико дана по новој години. Новосадском пијацом прошле су многе таљиге. Догодила се тога дана велика реткост, чистиле су се улице, те су на таљигама извлачили из вароши блато. Пролазе дакле једне таљиге с блатом, пролазе друге, треће, четврте и гле сад, још једне таљиге. Аој среће ли нам лепе, та зар се баш решише, да из града Нова Сада извуку сву нечистоту ? ! Последње таљиге о којима вам говорим пуне су вр'ом. Вуче их оклепана рага, а погнуо главу незнам дали од терета или од срамоте. Није ни чудо, та то што вуче, мора да је и црној земљи тешко. Таљиге су пуне вр'ом са бројевима „Нашег Доба." Лагано се крећевоз пијацом; по кад — кад се спотакну точкови о камење и тада испадне по неки број у благо. Кочијаш који вози „Нагпе Доба" и не окреће се. Можда је тај човек немаран, а можда и мисли: „та ни газда тих новина није макнуо главом, кад Еиде, где „Наше Доба* онако уопште оде у блато. На рогљу стоје случајно неколико занатлија и разговарају. „Боже мој, брат Саво, хоће ли све те таљиге редом изручити на лиману." — Како би то могло бити, човече. Зар тако

није, јер малене уши има, лисица није јер репа не има, а јазавац није, јер је штракасто и од њега веће." „Не бенави Бога ти, утвора не има; то је нека домаћа или дивија животиња била." „Да — да, лако је Вами сада ође код пуне чагае далматинскога руњеша мудровати, али да сте Ви јутрое онђе сами били, другојачије би диванили." „Ајд' мучи, то се теби само онако призрело." „Молим, ако би ме моје једино око (био је ћорав) које ме још до данас изневјерило није, баш и преварило, не би ваљда обадва ува, јер ко што Вам рекох, видио сам на моје очи". . . . „Какве очи ? — Не имаш ван једно." „Добро дакле, видио сам на моје око, а чуо сам клепку на обадва ува, па или Ви сада мени вјеровали или не вјеровали, ја велим и опет, да је било." „А шта је било?." „На што мој штуц несаставља, што се само крста плаши и у јадаве јаме бјежи, неможе друго бити, Бог с нами ође код овога благословљенога стола, ван патарњак, потро га крст часни." Сви у смјех прснуше, а Радан ће:

близу вароши да изруче ђубре, па да се изроде болести. Морају то даље носити." У том спазише таљиге са „Нашим Добом." (По разговору судећи рекао би човек, да су их и пре спазили.) Крај кола прође у исти пар пекарски шегрт с перецама и викну гласно: „три нове па р." Купите, купите. . . . три нове пар. Људи што стајаху унаоколо, прснуше у смеј. ,,А шта се смејете?" — рече неко међу њима ,,Ја бих пре рекао, да је то жалосно. Не потраја дуго, кад оне последње таљиге ста доше. Прве одоше напред, одоше да далеко иза вароши изруче блато, оне последње се зауставише на пијаци пред неким трговачким дућаном, Два шегрта излетише напоље. ,,Ево ми рекоше, да ово овде изручим код вае и поче кочијаш. „Има 7 центи." — Зар је та хартија тако тешка?запита газда трговине. ,,Греси су ту мој брате —" рече му неко, који случајао прође онуда. „Греси тежи од камена." А шта ће теби то ?" „Купио сам старе, лањске, заостале бројеве, да увијем еспап." „Хм, хм, дакле се то онако на фунте продаје. Нисам знао. Ја све читам да тај лист кошта на четврт године толико и толико. Право би било да напишу на челу листа и то, пошто је метерска цента „Нашег Доба." Из овога, што сам до сад причао, могао бих извесги доказ како се „Н а ш е Д о б а" прода.је одиста — на фунте. Али нисам ја такав човек. Испричао сам само, шта видио и чуо приликом једне шетље, и то ми је доста. У осталом сваки ће призиати да је лањске бројеве „Нашег Доба" постигла још лепша судбина. А било би и штета, да су их „Е — господо, лако Вам се ође смијати, али да је који јутрос на моме мјесту онако сам био, не би се смијо." „Мој Радане, ја видим, да си ти страшивица, не има од тебе ништа." „Господине капитане, кад тако велите, онда Боже дај, да се и Ви шњиме састанете, па би ја онда видио, шта би учинили," „Кад би пушку имо пуцо би !" „Јест, јест, кад би пушка саставити ћела". „Лако је за то. Што не би ћела !" ,.Видим, Радане, да ти г. капитан не вјерујв, а ја ти све вјерујем." „Е. онда сте ви м о ј, господин Лајтман." „Но, Јово, како можеш тако што рећи ?" „Знаш, госп. капетан, ја му вјерујем за то, што Радан ради горскога квара много на души има, а и другач — враг зна што је он до сад све починио, па га је Бог ваљда већ томе његовом звонару припустио." „А, господин Лајтман, ја сам мислио да ћете ви са мном држати, а сад видим да и Ви к врагу гледите, још горе него и г. Капитан." (ПродужиКе се).