Стармали

ЛУ Чујемо да ће скоро изићи на свет једва здраво жалосна драма, под насловом „Старо Пазуво у Бечу." — Дело ће бити здраво скупо, — па ипак можда б а д а в а.

Проба пера. ск Тиранија и правда. Мислио сам дуго, Мислио сам јако: Од куда је тиранија Стекла име тако. После сам се досетио, И с досетке ове Требало би да се правда „Т и д о цн и ј а !" зове. С1, Мушица крај чаше вина. Седила је мушица Поред чаше вина И уздисала је Срцу из дубина. Да л' је тужну море Какви јади стари, Па од тешка дерта. Ни пити не мари! Ил јој можда срце За ?им боље пуца; Или нема друштва С киме да се куца. „Ма — није, господо, ништа." „Јест — јест нешто, казуј." „Но, Радане, што ти неш своме капитану казати?" „Ма-а, господине капитане тешко ми је казивати, али Вами, из воље не могу, дакле ево ово је, господо. „Ви знате господо, да ја од дјетинства мога по гори одам, био сам већ са вуцима и ајдуцима, срето сам и убија међеде, био сам неколика пута у атаку с турцима на кордуну, али се до јутрос још нигда препо нисам." „Прицукни де му лајтмане." „Вала!" Дакле ?" „Јутрос прије сунца био сам већ код дебеле букве, станем онђе, да лулу запалим, али ти се озго из вршка низ пут чује клепка и по гласу разабирем, да брзо лети. „Судим, да тако рано није нико козе изагно, дакле морале су нечије преноћити, па је ваљда вук на њих набарла и сад их низ пут лапуши. Заклоним се за букву, натегнем пушку и чекам „фертиг", али ти нешто само и малено — звонећи слети у ону долину, чујем звоно по долини, е — мени то већ није по вољи, јер невидим никакове домаће животиње, која би звонила. Ал' ти изниче из долине управ на ономе гричићу, ђе но сам ја зимус онога вука убио. Оно стаде и гледа к мени, а клепка му

Или се заклела Да до века пости / Јербо је члан друштва Од умерености. Није, није, није, Мушица би пила, Ох ал како, кад је чаша Заклопљена била. Г—д—н.

„Наше Доба," Та ви без сумње знате како изгледају новосадске таљиге. Е па замислите сад у тим таљигама упрегнутог рагу, који једва вуче ноге, и не може напред. Но пардон, добро ће бити да се разумемо. Ове таљиге и рагу нисам оиисао с тога, да с њима ваљда сравним „наше доба." Ја не волим сравнења, па ма она била и најбоља, јер сам научио да пишем просто и отворено У своје време ћете већ дознати, да сам овде мислио праве таљиге и правог коња. Но хајд да дођемо одмах сасвим на чисто. Ми Срби смо те чудновате „среће" и прилике, да имамо два: ,наше доба,' Прво „наше доба" уређује се над облацима, и не знамо никад шта ће нам донети а друго „Наше Доба* уређује се у Новом Саду, и знамо увек унапред да ће нам донети грдње од сваке руке. „Наше доба," које се уређује над облацима нема боје, а „Наше Доба," које се уређује у Новом Саду, доноси по програму за мрачњаке руменила и белила, а уз то избије у њему на површину гуштерасто зеденило, бело, зелено, као што видите мађарске боје. Ево вам дакле велим унапред, да ћу писати о на врату ; Одмјерим — штроц једном, ни варнице, натегнем па штроц и опет — ни варнице, штроц и трећи пут, опет ни варнице. Е — господо, то ме уплаши, што штуц мој, који ме нигда изневерио није — несаставља. Видим, да туј пушка не помаже, почмем се крстити, а оно ти с мјеста онога ђик лијево у онај бездан, што но је под оном литицом уз пут. Мени косе у зрак одоше, а и грознина ме некаква стресе, прекрстим се па бјеж." „Е — мој Радане, ја сам држо, да си ти бар нешто, а сад видим, да си и ти страшивица." „Молим г. капитане! Ја од дјетинства мога по гори одам, сретам и вука и ајдука, међеда и свакојаке змијурине, али се нигда тако препо нисам, јер ме до јутрос моја пушка још нигда изневерила није. „Ваљда је закиснула, или одавно набијена била?" „Није Богме, него на утвору пушка несаставља, она само од крста бјежи." „Па каква та утвора изгледаг® „Хм! — какова? Нагрда, ко што већ утворе изгледају." „Па какова ?" „Од међеда и вука је мања, срни или зецу вадика