Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 3. ЗА 1886,

Бабеш се зове Вићептије, а Мочари Лајот. На и Три Јерарха" су обојди многи честити Срби честитали, ма да им ве беше имеедае. Герману (Глигорију, Глиши) био је тога дана имендан, и опет му ни један честити Србин није честито. * * А ко и не би Бабешу и Мочарију честит'о, кад су бранили оно, што је честито. * * % Аксаков није био само Славен, него и слављен. Он је „издавао" „Руса", паопетвичу сви они против њега који би хтели да издаду Русију. е.

Ћира. Даклем »Видело" нема више кредита и у штампарији своје рођене странке. Спира. Па шта ће сад бити ? Ћира. Неће бити ништа. Вараће свет на божију вересију као и до сад што је радило.

Нова школа •— а 1а /о1а. (Истнпнца гола.) Кад се синоћ у постељу Докотур'о мајстор Пул>а, Таки му се учинило Као да се кревет ЛЈуља. Заспао је ипак брзо, Ал је нешто страшно снио: Море —• лађа — ветар — бура Од муке се ознојио.

Лађа, ветар, бура, в о д а, То је само у сну било; Ал свеједно — в и н о му се Исто тако осветило.

Кривокапа*)

*) Хахаха! Морам вам се насмејати, госп. Кривокапа. Зар је то 2о1а1 Зар је то истина года?! — Еад би 2о1а тај случај својски, живо и наочигледно описао, друкчвја би евекта бидо. Не би само шајстор Пуља, него би и сви чнтаоци морску бодест осетили. Не умете 2о1и имитирати. Окајте се. Коректор.

Ћира. Јеси ли чуо како је црногорски министар просвете лепо дочекан у Београду? Спира. Нисам. Ћира. Боље што ниси. Јер онда би проклео оне угурсузе, којима није доста несреће, него хоће још Србију и са Црном Гором да заваде.

П у С Л И Ц е. ©. Но хвала богу са д смо п оњали и Апоњзја. Ал и он је одгурнуо нашу поњаву, која би му можда јога кад требала.

А. Један се Гарашанин већ убио. (Други живи да нас убије — и то можда радикално )

Ж. Прочитао сам прву страну 8. броја „Нашег Доба". Ту ти се спомиње и Гледстон и Салисбери и Биконсфилд и епглеска краљица и Петрих и Ењеди и Бекер и Подманицки и „господин* Гарашанин. Е сад знамо ко господује у „Нашем Добу".

„Ето ти их, само ми их што скорије поврати". „Одмах сутра ; а ја без мога свилаја више нигда ни жуда ни корака". „Остани, па ноћи." „Не могу, каза сам, да ћу доћи, па да не дођем, вамилија би се ушкрбила." „11о вољи, а ти сад ајде". „Вала Вам г. лајтман и с Богом !" „Сретно !" Сутон се вата, а Радан у гору залази, прст у уво метну и Краљевића Марка запјева, а глас му се по гори разлеже. Умуче нјевати, па стаде сам себе коражити ! ,Д1омози ти мени Боже мили !" Имам три ватре и јатаган, па ако пушке не саставе, ево јатагана". Опет прст у уво, па Краљевића Марко зарозга, а кад се к дебелој букви примица, побре далматинац стаде га остављати, а и пјесма му на ум не пада. Таман он на разкршће, а злокобна јејина укну, коса му се најежи, а далматинац из главе оде, као да га нигда ни окусио није. Попипа свилај, изтегне [јатаган, па ајд Ј име Бога даље. Мјесец је већ одскочио и кроз дрвљад обасја пање и

камење, реко би, да су се све саме утворе око пута начетале. Брзо је гору прелетио, а кад је своје село опазио, онда се и опет Краљевића Марка приејетио. Пси његови од тора чуше га и познаше, те лајући пред њега долетише. Десно под гричем на вршку зачу се злосретна клепка, пси натиснуше горе за клепком, а Радан у страху, што га пси оставише — зажеже из пушке, пуче ко гром, а од куће му полети дружина — викајући „Што ти је ? !" „Вабите псе !" Све његово селце излети пред куће, да чују, зашто је пуцато, а неђутим и Радан приспио. Његова вјерна Дока пита га за здравље па кад спази, да му глас дрхће, попаде га за руку : „А, Радане, Бог с тобом ! Што ти је ?" „Ништа, ништа, вабте псе I" „Шта ти је за псе ? не ће их вук. а „Чујете ли Ви, што пси гоне? Прислушаше и вигае њих и рече: „Ено пси гоне некакву клепку". „Ваљда је нечији звонар замрка." „Радан: Паклени јеоно звонар, вабите псе, пропашће."