Стармали

„ СТАРМАДИ" БР. 3. ЗА 1886.

□. „Турски Марод* позива „Браник", „Заставу" и »Стармалог", на неку лицитацију у Вуковар. Весео је што се продаје српско добро. Ади кад се где продаје срчско зло, ту ће он први лицитирати, — онда неће нас звати. м. Г. Сабовљевић је искао, да влада скоро сазове српски сабор. Добро се сетио, само је заборавио да је наш сабор сазван и да се сам одложио. Оно друго што је искао све ћемо добити.

~ Кад је г. Бабеш у сабору рекао да његови синови боље говоре маџарски него румунски, — сви су му викали иљен! Какав би тек иљен био, кад би казао да му синови и не знају румунски.

Ђуна : „ Шта сам сад опет чуо! Министар Тиса узразио је у сабору, да нигде не живе народности тако добро као ми." Г ; Шука: „А шта би било, кад |^'би неко, такво „добро" пожелео ми■- нистру Тиси ? Ђука: „Тога би затворили." Шука: „Е онда молим те не говори више о том добру!" Бука. «Дакле уРумунији ће се закључити између Србије и Бугарске мир ? Шука. „Ал кад у Румунији закључе мир, онда ће се браћа крвавити у Србији или у Бугарској."

Ђука: Та но, но , . . није баш тако, ал ја бих волео ипак да они тај мир закључе у срцу, а не само у Букурешту. Проба пера. (XXII. Тако вам је то. Што год више Турака, Ове мање пилава. Што год више паприка, Све иање смокава. Шко нам мање сокола, Више (туђих) б^ава. Што год више правника, Све то мање права. Што год више парока, Све голија глава. Што год лепших санова, Све ружнија јава. ЉХШ. Испрошена мома. Испрошева мома ГГапучице штика, Папучице лепе, За свог заручника. А ја сам запит'о Девојчицу плаву: Хоћете л' му за ноге, Ил можда на главу? г—д—н.

Сви удрише вабити, а Радан зададе из пушаках, те ће сину рећи : „Донеси рог, па труби да пси дођу, јер их више никада не буде." Чим пси рог чуше, долетише, а глас клепке далеко из горе једва се чује. ,.Ајде у кућу, Радане, теби нешто вали". „Нека ме Доко". „Оди—оди". „Ма јесте ли ви сви клепку, чули?„ „Та јесмо, како ие би чули". „Баш свл ? !" „Да бог ме, — оно је нечији звонар јарац оста''. „Није то јарац, потро га крст часни и св. Илија". Сви се на то забезекнуше и с Раданом у кућу уђоше, те га питаше, што он од тога звонара мисли; а Радан изказа им све, што му се јутрос и вечерас припетило. Сви се чуде и крсте, а Дока донесе св. воде, па их пошкропи. Не има туј тога, ко ће се сам ван помолити, све на руље ван излазе и једно друго до куће прати. Сутра дан саста се сајам у средишту сусједне кумпаније С. на који су и коншије лугарове ред ,вито долазиле, те им је то прво било ио сајму глас разнијети, каково је послање Божје јуче јутро њихов лугар у гори видио, које га је

синоћ до њихова села допратило, па да њих и пасах не буде, Бог зна, што би од лугара било. По сајму видиле су се само хрпице народа, а у средини по један лугаров коншија, који народу приказу оту страшно описује Сваки се слушалац неколико пута прекрстио, а сајам се за рано разврча, јер се сваки боја, да ће га у мраку приказа ота срести. За неколико дана пуче глас по народу о чуду томе, а и тета звонарица није по ноћи спавала, јер по дану с клепком никуда не смједе, а празан штумак почивати ш да, мораде дакле по ноћи тражити са чим ће си брк онастити. Мања дивљач изпред ње је бјежала, јер је клепку из далека чула, али горски газда старац вујо потисне једно јутро рано недалеко од села М: чудну звонарицу и наћера ју на војнике, који су с кордона са стране долазили. И војници су још на кордону чули за ото чудо, па кад су чули клепку, ђе кроз шикару к њима нагло јури, сви се престравише и стадоше, да виде шта ће бити. Али имадоше шта и виђети, неко чудовиште с клепком преко пута суну, а за њиме два вука на пут излетише, стадоше, па кад разабраше, што на путу стоји, скочише — па одмаглише и они у шикару за клепком.