Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 5. ЗА 1886,

тата, ала си ти чудан. Па тај мали сат и не може ићи тако брзо, као онај велики на зиду.

Чула је мала Јелена, како је њена другарица добила на имен-дан лепих играчака, на и она запита свог оца, кад ће већ једаред бити и мој имен-дан ? — Отац јој у шали рече : ти немаш имен-д а н а, јер си се н о ћ у родила. — Па добро отац, а кад ће бити моја ноћ?

У школи запита учитељ: Децо, којег је рода пиле? — Деца се сва дубоко замисле, а једно циганче подиже руку и прозбори : Питате ли, господине, за петлића или за кокицу? Д

Сузе радости. Кад после дугог растанка двоје се нађу милени ил' после млоге незгоде сијне ти зрачак злаћени. Кад двоје сретни млађани свој венчан-прстен промену ил' малог чеда уснице мајчино име спомену, — онда су груди препуне миља и сваке сладости а очи „сузе," скривају „сузе" — ал' „сузе" радости! '% 1886. по немачком в Др. Казбулбуц."

У дућану, Трговац. Шта желите, молим? Муштерија. По киле шећера. Трговац. И шта још, молим? Муштер. И кило брашна. Па сад шта то све кошта ? Трговац. Свега 49 крајцара. М уштер. Молим вас запишите. Али чекајте, ево вам једна крајцара, па нека буде управо 50 новчића. Трговац се насмеја. Муштерија оде. Аја прибедежих да пошљем „Стармалом." К.

На оуду. С у д и ј а. (Шваби) Шта је то било међу вами. Шваба: Овај коншија, запел са мој гола, а ја канчија па нега мало пу, а он пуча и мене у глафу? С у д и ј а. (Србину): Шта ти велиш на то ? Србин. Ја к'о велим, кад ћеш ти мене канџијом б у! а ја ти б уџу из кола па мог Швабу ш в и ћ, а Шваба под кола. Прибележио М. Ђ—"ћ-

Како је жена за мужем нарицала, Кад је умрво општепознати мокри брат и јеженоћни весељак Н. Н — Онда је његова удовица, сиња кукавица над њиме овако нарицала: Еј Неро, Перо, неверо! Док си био жив, никад нисам знала где си и како си, — а одсад ћу бар то знати. прибележио М. Ђ—'ћ.

Познаће она њега ,,, Једна Банаткиња дође на наше пијаце да пазари. Кад се већ прилично оптеретила које чим — купи најпосле од пекара један колач, па држећи га у руци, пође кући. Успут сретне једног хусара, па како јој је било тешко — замоли га да јој мете колач у торбу на леђа. Хусар метне колач себи под пазухо, а из торбе док је шушкао бајаги — извуче још и нову мараму те хајд својим путем. Банаткиња му зафали и не осврћући се натраг, и тако дође кући. Код куће да се пофали шта је купила, поче преметати торбу и гунђати: е виле ушле. у њега, та тај је украо мој колач! Еј наопако! на и мараму. А већ ако цркнем до петка тако га нећу тужити капетану. Па како ћеш га познати, занита муж? А како га не би познала, има црвену каиу и мамузе на чизма. Ђ.

0 а в е т. Шта је знање, дар и слава све то данас, брале шта је? „Новац" само данас вреди па не питај откуда је! Не исправљај Дрину криву не лупај си главе старе, свет ћеш моћи придобити само ако имаш „паре"! 1в / 2 1886. по немачком и Др. Казбулбуц.

Јес' видио! Састала се два пријатеља, Миша и Виша, после вашара, па ће рећи Миша Виши: Јес' чуо Вишо та тебе мал' не утрескаше оне Маџарине на вашару. В и ш а. Ид' збогом, нисам ја то био. Не знам ја о том ништа. М и ш а. Та но, но. Ал кад се ти искобеља испод њих, па дохвати твојом тољагом једнога од њих, одмах се пружио, а остали се разбегоше куд који. В и ш а. (У поносу) А . . . јес' видио ?! . . Прибележио. М. Ђ— Ћ.

Лаж и истина. Кажу: да је љубав слепа, није ; ствар је припозната где „банака" доста има ту је љубав „оката"! »Др. Казбулбуц."