Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 1. ЗА 1886.

године отишли на Тису, да не даду Србијаицина, да из Бачке пређу у Банат, Војска је та отишла на Тису, али се још брже вратила, него што јој требало, да донде доспе. „Н1та је?" иитао је крзљевско-мађарскиподжупан командавта. в Зло је. Србијанди пређоше Тису а , одговори командант. „Па што им нисте спречили прелазак?" питаше даље поджупан, а сав је горео од узбуђења. „ Јест, кад пуцају на нас! Како ће им се врага онда спречити прелазак?" одговори мирно најивни командант. „Па до сто врага, што нисте и ви пуцали!?" ускликну јаросно поджупан. „Е није него још нешто. Тиме би смо их само још већма раздражили," одговори оштроумно командант Тешко дакле да неће и будућа „штурма" таква војска бити, па би ми веома жао било, кад бих ја посгао члан њезин. С тога не могу ни овде остати, него ћу морати потражити сигурна склоништа, где ћу се моћи мирно шетати и рахат живети. А такво место хвала богу није тешко наћи. Ето ми карловачке богословије, па ту ћу ја себи наћи сигурна склоништа, т. ј. постаћу прсфесор на богословији. Као такав нит морам што знати, нит морам држати предавања богословима, нит се морам старати, да будући српски свештеници накупе себи што више знања и да буду што светлијег карактера (то је у Германовој близини у опште строго забрањено) а не морам се ни бојати, да ће ме држава узети у „штурму," по што ћу као богословски професор и тако бити члан Германове „штурме" против српске автоје тек 8. ура, а ти знаш да он спава до 9 . . . • Па и не треба га! Видимо сви шта се овде ради, а д' ако се узвјерује овликим свједоцима!" Глас му је мало дрхтао. „Ако ћете ја ћу часком потрчати до пазара и зовнути, потештата (кмета), Он је тамо, сијено купује!" рече онај дјетић, што најпрви абер даде. Слуге промолише добро главе да виде шта ће облучити господин економ. Он поче важним изгледом да суче брке, али у толико оне двије гуске што се окупаше, стадоше шетукати по авлији. „Бога ми ће сад у купус ! л закријешта Шиљак, весело. На т« ријечи сви погледи слетјеше опет у авлији. „У купус, у купус!" завика служинчад. Гуске одигоше главе. „У купус!" викаху с прозора. Оне тек по трећи пут разумјеше, те потекоше весело гачући, тамо, где се иза прошћа зелењаху главице (управо: главурде) купуса. Остале гуске оставише каменицу, па се у час стекоше око купуса. Гуде поблијеђе, Шиљак се зацрвени. Нема ту друге, но ватајте их!" викнуше та два главара, А млађи потекоше као горопадни, те је тутањ стао у тријему као да је вој ска у кућу јуришала, — боницима на здравље ! С капије пак полегушке потрчаше па као јастребови падоше на свој плијен.

номије и против прибирања знања и чистоте карактера у будућих наших свештеника. И тако узимам сад збогом и од „Стармалог" и одлазим у Карловце у богословију, а докле ћу тамо издржати, о том ћу вас у идућој „шетњи" известити Милисав.

У ш т и п ц и. Дакле Гарашанин одстуиио ! Оетио се на свету реч која каже: „одступите нечастиви." Али и народ треба да се сети свете речи: „Ако ти кошто у чини, вра ти му." * * * Не пита се више: „идели Гарашанин?" него се пита: „треба ли га олако пустити?" * * * Митропзлит Сава тужи се из Јерусалима на босанску управу. Дакле ни Христов гроб није га могао убедити, да су патње босанског народа мале. * * * Босанска влада уценила је Перу Узелца у 1.200 фор. И за њега вели да је најгори. А пошто би требало уценити н. пр. уредника „Просвјете" кад за њега вели, да је најбољи ? * * * Државни тужилац неће да тужи „Заставиног* дописника," јер је тај Хрват. Тражи онога, који је тужени допис дао у штампу. Ми смо се распитали и чули да је тај допис „дао у штампу" штампарски шегрт Мојсило Николић, ал канда ни њега неће моћи казнити, јер је — малољетан. У тај исти мах жена једна отвараше прозор на најкрањој кући у вароши, а најближој болници. Она како чу гакање, лепетане и вику слушчади, досјети се шта је, па нагло затворивши прозор ? пође из одаје. „Шта је, Милице? Куд хиташ!" запита је домаћин, који се зешљаше. „Идем да видим је ли Илинка давала што живоме!" одговори она мало збуњена. Јован — онај исти чије,бјеху гуске — не опази то, но пошто се нагледи, натаче црвену капицу, па отиде у другу собу. У тој другој соби бјеше на средини трпеза; двоје нејаке мушке дјеце, као двије јабуке, сједијаху за столом, а пред њима бјеху двије празне здјелице, а филџанић је чекао њега. На дувару бјеше низ икона, пред којима гораше кандило. Јован опрезно скиде капицу, да не помрси раздиок на коси, нрекрсти се три пута, па очати шапатом оче наш. За тијем ижљуби дјецу, па сједе и стаде се шалити и разговарати с њима, „Шта ради већ та мама са кавом?" рече он пошто је комад чекао, па љутито тресну ногом о таван. Милица запурена и збуњена уђе, па пошто изли дјеци млијеко а њену каву, пође не проговоривши ријечи. Јован ни то не опази, но пошто посрка каву, припали цигару, па се опет поче шалити с дјечицом. Оставимо га нека ћејфи, а да видимо шта је с гускама.