Стармали

оа

Ђука : „Ко ли ће да смеша у Србији то иешовлто министарство?" Шука : „Лако је ко; али чим? Ту .,је мала варјача, једва да би то ->смешала лопата. Ђука: „Готово да је тако. Ал што се с лопатом смеша то би требало канда вилом кусати." Ђука : „Зашто је Тиса одбио, да се Вршац назове: „слободна" краљевска варош?" Шука : ,Е гле јако! Та он неда да буде ни Угарска слободна, а сад ће то дозволити Вршцу."

* * * Ако се дуго тражи, испашће напослетку криви сви они, који В 3аставу" — читају. * * " * Герман је у богословији предавао, да будући свештеници не треба да се боје народа. Е па нек буду такви, да немају повода бојати се. * * * Још рече Герман: ,Гледајте да имате у џепу, па ћете имати и у глави." Да је то истипа, онда би Герман, који има пун џеп, морао много паметније говорити. 0. Ћира. Прошли српско-бугарски рат био је скус оцена књпга из које Србија може много научити. Спира. Тако мисли и министар финансије. За то му је жао, што од тог дела није изишао бар још један 1леГегип§.

Ћира. Чиме ће Бизмарк најасније доказати да мари за мир? Спира. Тиме што ће скоро доћи у Мира-мар.

Ћира. Тако ти живота Спиро, јеси ли читао, да енглеска краљица има око себе преко 1000 особа за — послугу ? Спира. Читао сам да, и при томе нравио неки скроман рачун; кад се за услугу једне једине особе, па ма она била и краљица Енглеске плаћају, преко 1000 послужитеља, — колико би се морало још утрошити, па да у ЈГондону не скапавају оних неколико 100000 од — глади ? !!!

Ћира : За име светога Јестротија, шта ће то да буде са тим врашким „ЕапДз^игт-ом" ? Хоћеду ли и нас старе „инвалиде'' стрпати унутра? Спира. Ја се не бојим, ја сам ислужио; јер ето сам већ двадесед година са мојом Нелагијом увек у рату, а знаш да „Кпе^зјаћге" броје дупло !

Први пут. У баштици лепој, малој ■ угледах је први пут; У баштици лепој, малој загрлих је први пут ; У баштици лепој, малој пољубих је први пут; У баштици лепој, иалој ухвати нас баба љут; У баштици лепој, малој излема ме — задњи пут! 23. фебруара 1886. Др. Казбулбуц.

Проба пера. сљхп. Једкој обрвачи. Ој девојко обрвачо, Твоје чело тако бело Али моје мушко срце Ипак се отело. Твоја коса тако црна, Тако мека као свила, Није коса, то је мрежа, — Ал ме није уловила. От'о сам се стрелицама Твојих уста мали. Твоје очи ватра жива, — Ал ме не опали. Твоје грло тако дивно, Твоје речи пуне склада; Ти си горској вили равна — Ал ме ипак не савлада. И од сад ћу јунак бити, Свимачар'ма супрот стати Само стрепим — да ме нећеш Обрвама обрвати. Г—д—н. Депутација код Германа. Даљ, 1. марта. Кажзм ја да не треба, бадава кад неће нико да ме чује. Решили људи да идемо, па да идемо. Бирају све нас старије, окретније, који смо војевали с Талијаном и Прусом. Ето ми да идемо у депутацију код Германа, јер други, неће изићи с њим на крај. „Хајд," велим ја, кад није друкче, ал унапред вам велим, да је то десперација, а не депутација." Истакоше мене напред. Знате, кад је прошли пут била лицитација, напустише Чивутина да нас тера и натера нас по јутру земље са 7, на 11 фор. Морали смо узети, јер смо ми на даљском спахилуку робље,