Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 9. ЗА 1886.

Ћира. Зеаш ли шта је био први посао г. Абердара, као министра просвете. Спира- Први му је званично посао био ићи на погреб владике шабачког. Ћира. Даием прво на погреб! Врдо оминозЖ Али менп се чини, да цео тај нов кабинет неће имати веселијег задатка.

Проба пера. СБХГУ. С туђег. „С туђег хата на сред блата" Ни чворуге нећеш добит', Ал кад паднеш с туђих крила, л Тад се можеш савг раздробит'. С1.ХУ. Шта нам веле врапци. Наши врапди 'вако зборе: „Жив-жив-жив! Немој с' никог бојати Ако ниси крив. Не бој се ни бога, Не бој се ни дара, Само чувај леђа Од пустих жандара.*)'

СћХУТ. С а в е т. Немој никад бисер сипат'' У валов пред прасе; Него бисер подај жени, А прасе пред-а-се!

Г—д—н.

*) Е да!

коме Је мила мава, нека се чува в Финанца. Сдагач.

„Не знам. господине, бога ми. Излазиле нијесу из авлије пошто дођоше!" „Одиста нијесу излазиле ?" „Не, живота ми !" пТрчи у болницу, па питај камо ми гуска!" Илинка отрчи, па се до мало врати. „Поћераше ме — вели — и опсоваше, а онамо намигују једно на друго и подсмијевају се." Јован право отолен у оппвдину. Нађе стражара гдје куња на клупи. „Одмах ајде по господина,^и одм ах нек иде амо !" Стражар, ознебушен, прМфављен, отиде. Јован стаде шетати наглим корацима п€ тријему. „Шта је за бога, оваај;" . . поче г. Шпиро и пружи руку Јовану. Молим вас ајдемо $ судницу. јесам ли ?"

*Ја сам платио глобу, без ријечи,

. Разумјете

„ ^А болнпчке слуге украле моју гуску. л# украли. . . . „Укради!! припита начелник чешкајући се објема рукама. Како га Јован зачудио, није ни капе скинуо, нити се од сијена очистио, него му по гуњу и кружату сламке и пљева. „Да, да, украли ми једну гуску. . . Ја и моји домаћи

Ђука. Тео сам да идем у Београд. Шука. Е-е! — Са тим твојим бичем?! — Да видиш не би згорег било. Ђука. Та знаш, чуо сам да ће ^јсе госп. Гарашанин селити. А ја - би га, вере ми, чак до Пеште одселио за 5 фор. — До Беча би га одселио још јефтиније. А кад би тео да га у Сибирији истоварим, још би ја њему платио. Шука. Е- мој ђука, поштен си човек, али ти пе знаш да се .така господа не селе догод се не дигне кука и мотика. А кад се дигне мотика и кука> онда не треба фурман ђука. Бегови бегују док могу беговати, а кад не могу више беговати онда бегај у. Ђука. Е па ваљда нећемо ни то дуго чекати.

Ђука. Шука. Ђука. сати дати." Шука.

,Чујем да краљ Милан хоће да се окруни." „Па ја бих рекао да се већ доста окрунио." ,Не разумеш ме. Велим да ће се круни„Шта пати? Не пати он већ народ."

Ђука. „Ти данас не слушаш добро.'

заклећемо се да гуске нијесу излазиле од јутрос из наш авлије. Дакле гуску су докторови момци украли" рече Јован и лупи шаком о сто. ђаво не даде ономе жутку тајнику да мучи, но промрмља, као из шале кроза зубе: „Па узели момци једну гуску за свој труд !" „Па узели момци једну гуску за свој труд!" понови од ријечи до ријечи потештат, који је у свакој црилици, био као прости одзив гајников. „А тако се суди, шјор потештате!! викну Јован иза свијех машица. „Так ли се суди. Лацманима пеђу, а нама лактом. . . Видјећемо, видјети, светога ми Јована". . . „Па дела. . . Учини све што можеш . . . Издази !" раздрије се потештат. И то се брзо разгласи. То би као уље на пламен. Говорка се да ће чета војника стићи у варош X. јер је судац извјестио старију власт, да би мјештани могли доћи и до руке. Сачувај боже да се то обистини. Јован је тужио начелника намјесништву. Ко зна може бити да ће и до цара стићи та давија. Како ће се пак свршити тај несретви догађај, — о томе ћете, сигурно у новииама читати. У Шибенику, фебруара, 1886. Симо Матавуљ.