Стармали

„ СТАР МАЛИ" БР. 9. ЗА 1886.

— И сама видим, да имаш право. Али знаш, да имам слабеживце, паихинајмања маленкост брзо потресе.

— Иди, Маро, рече отац кћери — па размени педесет форинти; најлакше ћеш моћи у кафани. Мара оде, и после неколико тренутака врати се натр^.г. — Кенлер ми није могао да размени већ сам дала једном господину, што је седио поред прозора, он рече, да ће разменути, па онда донети овамо. — Та ваљда тек ниси била толико луда, да му даш?! — Небојте се ви, оче, ништа; донеће он зацело; ево ми је и кишобран свој заложио. И заиста покаже оцу кишобран, на који је само једну форинту за оправку требало употребити, па да онда имају свој поштен кишобран за послугу.

Гостољубље и учтивост. Н. домаћин редом нуди своје госте, да пуше. — Могу ли вас послужити са једном цигаром — пита комшију с десне стране ? — Хвала; не пушим. — Врло добра хавана; извол'те! — нуди левог комшију. — Хвала, и ја не пушим. Жена његова тихо га опомиње: — Понуди, за бога, и господина капетана. — Та зар незнаш, да је он дуваиџија!?

Опрезност. Адвокат својој жени: — Дражесна моја! Склони све лепо, што се може да спапчи. — А зашто то ? — Зато, јер ће сад доћи Један ноштен човек да ми се захвали, што сам га изврсним говором својим избавио од тамнице, што га је чекала за учињену крађу.

Опомена - за времена. Шумар гостима, који се кренуше у лов по шуми : — Чувајте се, господо, и гледајте, да се брзо спасете, јер господин гроф хоће да пуца.

И извукао се из белаја. Један играч у игри очепи неку играчицу тако незграпно да је ова ома цикнула 0 — Иљаду вас пута молим, да ми опростите ту — Боме сте ви непажљиви! — А, за бога, зар сам ја крив, што имате тако малу ногу, да се једва види. Тад је госпођицу одмах прошао бол.

Искрен адвокат. — Шта мислите, — запита неки убица свога адвоата, — да ли ће ми се по правди судити.

Не знам вам зацело касти — рече овај највећом искреношћу — јер међу судијама видим двојицу, који су заклети непријатељи вешању.

Из суда. „За нарушење мира и јавна поретка морам вас осудити или на два дана побије или на 10 форинти, рече судац оптуженоме. К<це јх&ћете ?" — Па добро, — рече овај флегматично, — дајте ми 10 форинти.

Већ назире. Нећак, улазећи ујаку у собу: — Добро јутро, драги ујаче! Ујак са умиљатим осмехом: — Жао ми је, мили нећаче, ал' сад баш ни крајцаре немам.

Учитељ ђаку • „Која се животнња највећма привија уз човек%,? и ђак : Пијавиц I ! „Баш ми је јако жао господин-колего, што сте тако оболели" — рече један доктор колеги своме. „Па ко вас лечи ?" — Ја сам, — одговори болесник. „Но, Јесте чули, то је право самоубијство."

„Како то, Стевице, да тебе отац често туче?" запиташе малог Стеву. — Е, па лепо — одговори он — јер је јачи од мене. Ја опет тучем Стану, јер сам јачи од ње.

Келнер ђаку : — Ви сте ми прекјуче остали десет новчића дужни. — Јесте, него знате шта: дајте ми још деведесет, па ће бити равно форинта.

„Шта мислиш, ала би то и била велика невоља, да ти нешто жена одбегне. „Ух, ух, грозно ми је и да помислим на то. Ваљда 6и умрво од радости!" I. 'ш — Дошли смо, оче, да ее пријавимо, јер хоћемо да се развенчамо. — Да се развенчате!? Сад после двадесет година свога брачног живота! ? — Но, но двадесет година! Јесте! На зар нисмо доста били заједно! ? Жена мужу: — Немој, Ленто, да узимамо велик и прострао стан, него макар и мало мањи, само нек је јефтинији. Треба да штедимо и чувамо новац — не знамо шта ћемо ј"ош дочекати. — Та ћути, бога ти, што да штедиш ? Мали је тескобан, а у великом и прост ранијем ћемо бар бити комотни.