Стармали

„СТАРМАДИ"

БР. И. ЗА 1886.

Проба пера. СЕХ1Х. Магарац се досетиоМагарцу је жао било Што ј' магарац прави, Што га нико неће Достојно да слави. Напокон се сети, Одлану му души : „Том су свему криве Моје дуге уши. И он оде хирургу (Ради свога мира), Замоли га, да му Уши оперира. Подрезат' му уши, То је било лако, Ал онда је магарац Јоште већма н>ак'о. сљхх. Лепа утеха. Прошлост је била; Будућност ће бити; А садашњост гледи У те сестре двије, Па, да с' ш њима изједначи И она нас — бије. С1ЈХХ1. Над би нешто . . . Кад би с' нешто могло Од ваздуха живит', Општем благостању Морали би с' дивит'. Није, није тако, Ја сам рек'о глупо, Јер онда би с' ваздух Продавао скупо. г -Д-Н.

Прича о ордену. Св. Сава је у неку руку зле судбине. Синан паша му је растурио пепео, не хајући где ће пасти ; краљ Милан је опет основао , орд.ен св. Саве," не хајући коме ће га дати. Сваки човек има пријатеља, па тако и уредник „Нашег Доба." И ти његови пријатељи обратише се у Београд влади, молећи је, да поради на томе, да уредник „Нашег Доба" добије орден Св. Саве. У тој молбеници су навели, како је „Наше Доба" било једини лист у „бугарском" Новом Саду, који је бранио за време последњег српско-бугарског рата интерес Србије. Треба дакле, да се уреднику „Нашег Доба" изрече неко признање, треба га ободрити да и надаље остане на том „трновитом путу," бранити кра-

ља и Србију. И оде таква књига министру просвете, а одонуд у звање „краљевских ордена." Тамо су преметали и прегледали, те видише, да је од овостраних Срба (?) добио орден Св. Саве, Герман Анђелић и Емилијан Радић. Хм, па зашто не би и уредник „Нашег Доба?" Хм . . . хм . . . Ја не знам докле је дошла та ствар у звању краљевских ордена, не знам јел о горњој модби јављено краљу, тек толико знам, да се нашао неко, да добаци и достави ту ствар у Нови Сад. У кафави код Јелисавете наета неко комешање. Неки су веровали ту вест, неки опет неверовали. Па и они који вероваше у то, поцепаше се. Једни су тврдили. да је горња молба позната уреднику Нашег Доба, а други да су то његови пријатељи без његова знања учинили. Еле тамо овамо, дође до опкладе. Неки шаљивчина узе на се да испита ствар, јер с отвореним питањем, не би нико дознао праву истину. И тада се десило ово: Баш је по подне, управо пред вече, кад дође код Јелисавете уредник Нашег Доба. Дође у своје обично друштво, кад тамо, као да и не примећују, но настављају започети разговор. „Е види ти молим те, Вједија, како дође до ордена. Тај баш разуме" — говорио је неки. Ма није човече то Вједи. Знају они да је он у Пешти. Него ће се то тицати Стеве Вацког" — рече други. „Шта, шта то?" пита уредник „Нашег доба." Но нико се не осврте на њега, друштво је разговарало даље. — „Видиш то ће и бити. Стоји доста јасно на куверти „Стева Поповић уреднак у Н. Саду. То је његова стара адреса." „Та људи божји поче опет неко, зашто ће томе давати орден? Ја и опет тврдим да се тај орден тиче Стеве В. Поповића." „Али о чему говорите то ?" пита поново г. Стева Павловић. „Та био ту писмоноша с писмом, на коме стоји „к а н ц е л а р и ј а куаљевских ордена" а адресовано је на Стеву Поповића уредник Нови Сад. Не може да нађе такву личност, јер те личности и нема овде." Уредник „Нашег Доба" се променуо. Одмах му сину кроз главу, да су они у Београду погрзшили, те место: Стева Павловић уредник Н. Сад, написали Стева Поповић уредник. За њега је било сигурно као двапут два, да је орден стигао. Он се промешкољи мало, окрете говор на другу ствар, па — измаче. Друштво је прснуло у смеј. Веће сигурности ради уверили су се после, да је уредник „Нашег Доба" јурио по свој вароши за писмом, па да је напослетку био и на пошти распитујући за писмо из Београда. (Та није шала ако је орден стигао, па да га пошљу натраг.) Из свега тог трчкарања увидише после господа, ко је добио опкладу. Ето, то вам је истинита прича једног ордена. Да ће тај орден доћи о том не сумњам, јер га је уредник Нашег Доба одиста заслужио. ом.