Стармали

130

„СТАРМАЛИ" БР. 17. ЗА 1886.

Знамо песму обдигатну Уза с д а т к е чашиде, Ал при горким де певајмо : „Редом, редом, Рајице!" Рајица је испио. Коме ју је напио ? Од вас ником није стид, Нек одреди коги^ууМ. Има чаша пуних жучи, Има чаша пуних вина. Мени с' чиниј ти си страдо Са те речи: „омладина." У то име (што-но кажу) Пимо чаше разна вида ! Редом, редом, — ред ће доћи И на самог кбги§уу6(1а. Ниг (л^апу! Шести, Шетња по свету, ХХУИ. Таман што се угарски сабор закључио, а у турско-бечејском срезу изабраше једногласно за посланика министра Фабиња. Дакле за две године три посланика — тет Негг, ^аз т11б4 <1и тећг. Прво су бирачи у турско-бечејском срезу (а да не би нико помислио, да у том срезу ваљда махом Турци живе, нјжно је рећи, да је већина српска) ~ вфддшетжж, " Н е ч и с т, Хумореска. Међу Дунавом и селом К. простире се на неколико хиљада ланаца рит, који служи „сермији" (стоци) К-ски становвика за пашњак, и који је сав итаран ширим и ужим дунавеким рукавима или као што их К-чани зову: Дувавцима. Преко рита, према Дунаву, скоро до Дунавске обале, пружа се висока долма, која служи К-скимстановницима као неки друм за саобраћај, са преко Дунава лежећим Сремом, и са које је врло диван изглед на Фрушку Гору. Тако је са југа. Са истока пак, севера и запада окружено је село К. доста пространом шумом, која се у последње време из не знам каквих обзира, ревносно крчи. ПолсжаЈ села К. врло је леп, романтичан. и становници његови се поносе што станују у нгјлепшем селу свога округа. Између и испод високи и чести дрвећа, која су по К-ским улицама, двориштима и баштама засађена дижу се чисте и лепе куће К-ски становника. Изгледа као да се и само село налази у каквој не одвећ густој шуми. По пространим двориштима, која су заграђена бедемима, тарабама и плетером, дижу се високе и дуге кошаре злаТобојне шенице, овса и јечма; креће са весело домаћа чељад, објављујући радосно разне послсве, јер ова година

изабрали некога Шваба. Овога Шваба наименова за за тим Тиса за члана горњега дома, те тако бирачи у турско бечејском срезу морадоше поново на биралиште, па изабраху државног секретара Сентђерђа. Овај опет на кратко време после тог постаде чиновником код највишег суда и тако се и паки упразни место турско-бечејског посланика, те сад изабраше министра Фабиња. На то се Ника Максимовић слатко насмејао, јер вели, да су бирачи турско-бечејског среза при првом избору изабрали њега за посланика, онда не би морали по други и трећи пут бирати, па ко зна, да ли се до свршетка саборске сезоне неће још који пут штрапацирати до биралишта, већ би их он — Максимовић — за све три године варно и чутећки заступао. И ја држим, да би боље било, да су бирачи турско-бечејског среза изабрали каквог ића или вића, него што ређају све неке Швабове, Сенђерђе и т. д. али шта ћемо, кад је чудан свет, као што сам то у прошлој „шетњи* наспоменуо? А да је свет одиста чудан, то нам доказују »Бачванин" и „Застава", који донесоше вест, ла се у Сомбору родило чудовиште. То се да богме не односи на г. Нику Максимовића, већ на неку страховиту наказу, што се ово дана тамо у Сомбору родила. Веле, нека је жена родила дете, које има главу, а поврх главе стоје очи, испод главе иде врат, из ког су израстиле руке и ноге, ноге су пак са свим рутаве и потпуно одговарају медвеђим ногама. Ово је свакако чудовиште ( али ја знам за једно још веће, а нико се не нађе, да га метне у спиритус и да га пошље горе у пештански музеј, као што се учинило са том сомборском наказом, 0 том чудОЕишту се пожурила пре, него икоја од пређашњих, да доетојно наплати с' грдном муком утрошеаи рад вредвог ратара. Још до Претровадне, беше већ сва шеница у крстинама, а сад ено је већ у камарама, где мирно чека да јој бесно окрећући се чичкаво вретено машиие-вршалице избије из класа и последње зрно. Сваки се жури да што пре оврши. Сваком треба пара. „Варошка" кућа већ по трећи пут строго опомиње да се плати цару порција и др. општ. трошкови; попа већ омршавио чекајући на бир; а боме и у кући се не може о „луфту" живити. Све што живи у кући жељно је упрло свој поглед у камаре. 'Гу је удавача, ту младожења. Првој треба дуката и „северина", свилени и атласки хаљина и чипака, брон^рски ципела; другом пак чурдија и маџарске чакшире, чизме на боре и т. д. А чиве већ касају и нуде новаца, ма да су још пролетос скоро трећину усева откупили. Тако се и јуаак ове наше приповетчице, газда Јеша Јефремо ић ужурбао и трчи по селу тражећи машину. Али пре но што пођем даље, ред је да вас упознам са газда Јешом. Газда Јеша је човек средње величине, главе мало повеће, лица поширока, очију мали, којима непрестано жмицва, што му лицу даје смешно-весели изглед; носа, иако не за три тањира питија, ипак доста велика, устију не баш као у сома, али и не баш много мањи, добро што је носио дуге брке, те су их ови нешто смањили. Браду је газда Јеша ревносно бријао, јер