Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 21. ЗА Ј 88&,

163

* Нс & Отеви Павловићу је криво, што се на Нанчићевом баекету није и картало. Тако би бар и он са својом супругом могао доћи на банкет, а овако мора замерати другима, што су са својим супругама дошли.

Ћира. Шта велиш о обнови госпоштине у сремској жупанији ? Спира- Сад видим да ни бан Хедерварија не уме да штеди. Ћира. Како то? Спира. Вар не знаш да је за жупанијског тајника послан неки Вом ач ка ? Ћира. Знам! Па зар је то какво расипање ? Спира. Како да није. Од тога материјала, који се утрошио у самог тајника, могао би се направати и жупан и поджупан. Ћира- Сад опет ти имаш право.

Ћира. Даклем Маџари хоће да пренесу мртво тело Франца Листа. Спира. А којим правом? Ћира. Веле да је то њихове горе л и с т. Спира. Јест, али Немци доказују да »Пз!" и немачки нешто значи. Зато ће тело Францово код себе да задрже, а Маџарима остављају да га т аћзепИа помаџаре.

Ћира. Шта су се, боже, разговарали Бисмарк и Калноки у Гастајну.

деци да кажем. Сирота Даница, пропашће у земљу од стида." „Оће да! валда је пала с крушке. Наће се и за њу какав жутокљун" (деда је сав нежењен мушки свет тако титулисао.) „Та јесте, но мени је тек тешко. Мати сам." „А ти их зови овамо, да им ја кажем. Од мене ће лакше примити. . . Јовићка отвори врата и викну : „Децо, ходите мало у собу." „Аха! ту се нешто кува", рече Аница сестри, па је узе за руку и одвуче у собу. „Данице ти си моје паметно дете," поче деда, „па ћеш ме разумети а да ти баш прстом не покажем. — Ја сам Љубићев провођаџија, па оћеш ли пристати да буде сватова ?" Даницу обли румен, па неко време ћуташе. „Но па ако ти не ћеш, немора то бити", рече сад деда. „Како хоће мати, прели се тихо преко Даничини усана. Ја нисам противна." „ Слатко моје дете, рече мати у сузама грлећи је; шта ћеш, кад је тако суђено, Досга смо оклевали, а деда вели да је ваљан момак па нек г се сврши у Божије име." Даница је пољуби у руку па са сузним очима нагло оде из собе.

Спира. Па знаш, као пријатељи, разговарали су сад оно, с а д о в о. Ћира. Не верујем да су помињали Сад-ово.

Очина маза! Тужила се нова млада своме старом тати, да је мужић, праву, здраву, хтеде да умлати. А када му она викну, да то несме бити, а он да је онда хтеде, бар „од шамарити." „Тако?" рече бабо стари, „зато ћемо лако, ја ћу њему већ судити; . . . судити овако:" „Кад он смеде да панесе мом' детету ругу; ево и ја „шамаришем његову супругу !" Др. Назбулбуц. 1\ошеп е! отеп. Уредник „Брке" зове се Бојовић, али тај браца се слабо боји напредњака. А уредник „Грдоње" шаљивог листа еапредњачког зове се опет Богојевић, али тај се браца баш не боји Бога а камо ли људи. Н.

„Сад сам ја поличарка" рече Аница, па загрли матер и стаде скакутати око ње. Деда се тресао од смеја, а мати је за часак зачуђено посматраше; за тим је загрли и уздишућу рече: „Враже мали, за то си и запињала свакоме за око". . „Мани сад то", рече деда, „него боље пошљи по попу, да их вечерас прстенујемо. Мој младожења сутра зором одлази. Боже, Боже, кога ћу да пошљем ?Ј Слушкињу сам пустила на игру," вајкала се Јовићка. „Кога ћеш да пошљеш. Хајде сама. Ићи ћемо бар до попине куће заједно. И ја морам кући по младожењу." „Ја би се и сама упутила, али треба спремати и вечеру." „Небрините се мамице, тешила је Аница. Зготовићемо ми вечеру и без вас. Само наредите шта хоћете." Закољите коју кокош па скувајте киселу чорбу; испеците једно прасе и ћурка и умесите крофне; само пазите да вам се печење лепо испече, а крофне да не прекисну". . . И Јовићка огрте свој „мантил" па поће са дедом. На врати мало застаде па шану Аници на ухо„Пази на Даницу, јако ми је узрујана." „Е да, не брините се ви. С њеном је вољом," рече Аница, па оде да са сестром хвата живиеу. . . (СвршнКе се.)