Стармали

170

„СТАРМАЛИ" БР. 22. ЗА 1886.

Шетња по овету, хххи. Бадава, хтели не хтели морамо признати, да су Вршчани до крајности досљедни људи и да се својих верних и честитих синова сећају. Тако не само што оу се сетили нашег неумрлог Јована Стерије и не само што су у његову славу приредили свечану представу и концерат, него као веле, кад је слава, нека је потпуна, па ето за то се и играло приликом Стеријне тридесетогодишњице. Оно, нешто је са свим ново, да се и игранка приређује, кад се на нечијим гробом тужи, али Вршчани сигурно мисле, да би прослава крња била, кад се не би играло. То на послетку ни поко.јном Стерији не може криво бити, а на тиме сигурно му многи живи завиде. Ето н. пр. бугарски кнез зацело му завиди. И он би сиромах заиграо, али на жалост не може више као бугарски кнез, већ би једино могао, као они с тешким покретима, шго и у наше крајеве долазе тамо из Бугарске и Турске и којима је нужна јака свирка, да се загреју и на трому игру покрену. Мени га је Јадника жао, е али што ћу му, кад му ђаво није дао мира, него је све непрестано играо улогу оног несташног јарета, које се са крова подсмбвало курјаку. Сад је с крова сишао и — пребацили су га преко Дунава. Краљ Милан у тим случају ишао би већ комотније. Он не би морао пребродити тако пространу реку, као што је Дунав, већ би могао и СаБу прећи. У осталом, он је и тако у намери био да путује, па ето сад му се најлепша прилика нружа, да се са „сливничким јунаком" у друштву крене у бели свет. Гарашанин је већ отишао напред, а и Пера Тодоровић је на страни, па би им могли леп стан набавити.

шфддметжж. Разуме се ону лепшу, Од драге Гавриловићп. (Свршетак.) V. Деда стиже дома, а после неколико тренутака дође и Љубић. „Ствар је свршена. Девојка оће а и Јовићка пристаје," викну деда чим га је угледао на врати. Љубићу се лице разведри. „Па шта сад. Како сте уговорили ?" питагае. „Ићи ћемо"обичаја ради да те види пунида ; али ирстен вечерас не фали. Само јеси ли ти понео дар ?" „Јесам." „А шта ће бити од моје вечере?" рече стрина, тужно погледавши „лукумиће" што су већ на дасци нарасли „ко душа", па само чекају да их стринина вешта рука спусти у маст. . . „Пеће се две вечере свадити ; само се ти пожури. Ко зна кад ће она бкти готова. Сад се тек вата живина," тешио је деда. После по сата беше већ провођаџија и младожења на путу Јовићевима.

Народ пак у Србији тешко да би и за једним зажалио, па макар му зла судбиеа досудила, да их никад више не види. Герману се већ такав малер не би могао догодити. Превезл I њега на ову или ону страну Дунава, он ипак остаје у опсегу српске патријаршије. Кнеза Бугарског пребацили су само од Видина преко, па већ није више кнез; краљ Милан само да пређе Саву, па већ може да није сраски краљ, а Германа претурили на ову или ону страну Дунава, он увек остаје — његова небираност. Ту не помажу нит молитва нит шта друго, као што ни поп-Панти није ништа помогло, а да тако страсно не обљуби залишну сесију. У осталом, можда би се и нашло лека, јер народ има и за пусте људе рецепте, па би можда нашао и за Германа какав, али то се не може знати, догод Стева Павловић не баца карте, у чему је он виртуоз, откако се почео занимати озбиљним пословима, као што он то сам у својим новинама каже. Од то доба требало би га сликати са кецом чело главе, ако би т. ј. који сликар држао за нужно да га слика. Тако би смо добили нове еванђелисте. Као што сваки еванђелиста има уза се неку особиту слику, тако би се могао Стева Павловић насликати са кецом, а краљ Милан са чамцем, па ето нам нових еванђелиста. Можда ћемо још тако сретни бити, те да и то доживимо. Милисав.

У ш т и п ц и. До сад смо све читали „о продирањуна исток." Сад дочекасмо „продирање на запад." Бугарски кнез иродро је већ до Немачке. „Па немој тамо тек да пиљиш к'о маче у жижак само у Даницу, него буди мало љубазнији и према Аници", световао је деда младожењу ; није ти дете ништа криво, а доста јој је и онако. . . „По себи се разуме. Сад ми је шогорица ..." За тренутак па уђоше и у двориште. Пред њих истрча из кујне радосно Аница у лепршастој домаћој одећи сазасукани рукави и опасаном ке цељом, али и цвећем у коси. Љубић јој љубазно пружи руку, но у души му и опет одјекну: „Кокета! И у последњем часу мора да прозанати,.." Уђоше и у кућу; и деда упознаде зета са пуницом . Разговарало се о свачем. Пуницаје „на фини начин" исказала колко даје поред кћери и испитивала о зетовљевом „стању", а зет је опет умео још „финије" одговором задовољити ; при том је по дедином упуству и иначе био вешт — тек по каткад је погледао Даницу и то крадимице, а забављао се са пуницом, дедом и Аницом, која је с радосним лицем „све летила" по кући. Радовала се што јој је „шогор" тако имућан, научен и пријатан човек... Мати је неко време зачуђено посматрала. За тим је прекорно и опомињући погледала, но она се не даде смести. Хтела је да забави „шогора", а требало је бити