Стармали

„СТАРМА Ј Ш" БР. 22. ЗА 1886.

1?1

* * * Бугарски кнез у последње време никако није видио да му не ваља пут. Тек кад дође у В и д и н, па га склепташе, онда тек рече: видим. * # * Бугари су свог кнеза отправили л а ђ о м. Срби могу свог краља брже и свечаније т. ј. железницом. * * * Мађари славе истеривање Турака из Будима па им толико ласкају, да се већ чудимо, како не моле Султана да дође са в браћом Турцима" те да још једном овлада полумесец Угарском. * * * Гарашанин и Пера Тодоровић налазе се у Будимпешти, те се разговарају о влади у Србији, Ал у том »будапештавском разговору" је најбољи доказ, да Србија може бити кад Гарашавин и Тодоровић нису у њој. * * * Осечки поп Лаза моли конзисторију, да тужи „Заставу* због Германа. Конзисторија је већ многе раставила, па нека нас растави и Германа. Узрок је довољан: „неутољимамржња." * * Стева Павловић се радује у ,Нашем Добу", што су се сомборски учитељи обратили на њега, као на човека — беспристрасна Не знамо само хоће ли се и сомборски учитељи обрадовати, тој ј авној радости Стеве Павловића. * * * Како је почела влада поступати са нашим српским школама још ће расписати награду за оне српске учитеље, који најгори успех покажу у српском језику.

* * * . <Ово последње по године имала је Угарска 32 милијона дефицига. А било би нам доста по милијона дефицита на 32 године.

Ћира. Јеси ли чуо да је Пера Тодоровић одбио неке Гарашанове по н у де? Спира. Имао је и право. Шта ће му по-нуде, — кад је он од Гарашанина заслужио целе нуде.

Ћира. Јели опозиција у Нишу искала сазив велике скупштине. Спира. Није. Ћира. А зашто ? Спира. Зато, јер се верно придржава устава. По уставу само две редовне скупштине треба да ишту велику. Две су већ искале, сад кад би е трећа то учинила, то не би било уставно. Ћира. Ала је то лепо, где се на устав тако нежно обзире.

Штедљивац, Ал' је „фини" тај господар Моша, где год може, гледи да уштеди; с' тога Сару на рукама нбша, само да јој — обућу заштеди !!! С немачког Др. Казбулбуц.

и у кујни — ваљда тек неможе допустити да Даница п вечерас у кујни толико ради ? ! Рекло би се, да хоће да покаже како уме кувати. . . „Остани ти овде ! рече јој на једанпут полугласно и значајно мати. Даница ће и сама доготовити вечеру." „Боже, мамице, како ћу је баж сада оставити саму?" прошапута она; но кад је мати строго погледа, одеснуждено прозору па тамо седе; зати м узгрну завесу па се загледа у звездано небо, сузе су јој биле у очима, сетила се како ће јој бити без сестре. Љубић је погледа баш у том тренутку. За тим је дуже времена озбиљно посматраше и нека врста сажељења покрену се у његовом срцу. . . Деда и Јовићка баш се у исти мах препираху: које је печење слађе — прасеће ил ћурчије ? . . . Он дакле устаде па приђе Аници. Она се трже, а у сузноме оку заеија се осмејак. Љубић се загледа у те очи. . . „Гле! — очи су јој као росан поменак при изласку сунца. Право има деда што вели, да је и она лепа." И Љубић се скоро кајаше што јој учини толику неправду. Мираз је један исти, па је могао баш и њу узети — кад је већ она на реду. . . „Анице, додај деди дуванкесу. Тамо је у моме геро-

ку, трже га дедин глас из појетичког сравненија ихуманског расположенија. . . . Док је Аница отскакутала по дуванкесу, врата се отворише а у собу ступи Даница са запуреним лицем од кујнске ватре и покретима минерве или какве умиљате краљице. . . Љубић се загледа у њу. „Бадава", мишља лепша је од сестре. Та неби свет бадава викао да је лепотица. . ." У том дође и свештеник. „Вечера је на столу" Јави Даница матери и домаћица понуди госте у другу собу. За вечером устаде Љубић па се окрете Даници. „Госпођице, рече свечаним но мало дршћућим^гласом : мој чика је још данас рекао госпођи матери моју жељу и донео ми од ње повољна одговора. Реците дакле и ви пред свима примате ли вољно моју понуду и хоћете ли бити сапутница мога живота ?" „Хоћу", прели се тихо преко Даничини'усана. „Зар њу ? ! !" узвикну Јовићка и скочи са ; свога места, те зачуђено гледаше час у деду час у Љубића и Даницу. „Ја сам чики рекао, да желим госпођицу Дапицу% извињавао се збуњено Љубић. %