Стармали

178

„СТАРМ АЈ1И" БР. 23- ЗА 1886.

што се по свету шетам, онда је стопут већа протераница бугарски кнез, јер он не само што се возио по Дунаву и за тим преко Русије и Аустрије натраг у Бугарску одшетао, већ њега су његовп „верни" Бугари баш заиста и протеради, дакле ако историја нађе за вредно, да му икакав наслов да, то га мора назвати: кнез Адександар Протераница. Него Бугари су се показали баш момачки и кудикамо напреднији, него што су Срба. Јер ето Срби су н. пр. протерали кнеза Милоша 1839 године, па су га тек после двадесет година позвали натраг, а Бугари нису чекали ни недељу дана, већ свог протераног кнеза на врат на нос позвали натраг. Та срећа већ не би могла пасирати краљу Милану. Њега кад би случајно на каквој лађи куд одвезли. Србијанци тешко да би и лађу ту примили, а камо ли да позову краља натраг. Међутим би га у мађарекој касини у Будимпешти раширеним рукама дочекали и примили. На послетку не би морао баш лађом путовати. Могао би и жељезницом, а било жељезницом или лађом, тек свакако би морао проћи поред Карловаца, па бк могао собом повести и нашег Германа. Ми би му га драговољно дали. Не знам само, да ли је и он честитао протераном бугарском кнезу, као што је то учинио краљ Милан, а ако није, требао би то што пре учинити, да би му бугарски кнез што пре могао вратити љубав. Краљ Милан сигурно је на то рачунао, па је за то и честитао кнезу Батенбергу. Него можда ће се лако догодити, да ће један другог морати тешити, ако случајно падне северном стрицу на памет, да мало покара несташну децу. Такав глас може лако доћи до нас, само да не буде онакав, као што је донео стари „Београдски шфджшетжЕ Како је Љубиша остао без ручка и без вечере. Овај догађај иде на онај лист повеснице нашег уставног живота, када је наш еав овострани народ, као један човек устао у обрану своје народности и вере. — Тада се надметао сваки, да се словом и делом покаже, као челичан народњак. У то су доба поникле силне патриотске здравице, па и ова, која ће у оввм догађају исписана бити. Нек су се двојица, тројица састали, нека су чашу, две вина испили, већ су одмах и израза своме осећају дали. У друштву није могао седети издајица. Тога су одма прокљувили, и „свјачески" из друштва избацили. — Није се онда ни полутанство могло у друшгву скрасити; није ли хтео с' народом, широко му поље по улицама, па нека се замишљен шета, нико се није аему приближивао, сваки га се клонио као куге. — Тадаје било светло доба. Људи чиста характера, опробани, заслужни били су уважени, поштовани и награђивани, ал . . . бацимо копрену на садањост, врло је горка, Србин ће и њу нозобати и сварити.* * * Љубиша је био вредан и ваљан трговац, ватрен народњак. Онај дан када писмоноша разноси „Заставу," већ се од ранога јутра испред дућана шета, те жуђено чека писмоношу, да му донесе „Заставу."Корепшоденције оставља на страну и

Диевник", да је Бизмарк умро, па је живог човека оплакао. Ако тако стари „Београдски Дневник" настави, то ће он брзо саранити сву дипломацију и тако ће спасти свет од лажи и рата. Онда ће тај лист учинити такво велико дело, какво не може целокупна журналистика учкнити. Да му је сретан рад! А како је већ почео сарањивати, нека се обазре мало и на друге сталеже, н. пр. калуђерски, па нека одатле побере све што не ваља и нека и то сарани. Бићемо му на љубави веома захвални. Миласав. У ш т и п ц и. На Батенберга се баш може применити она српска пословица: „Отишао — да дође." * * # * Ал сад кад је дошао, бојим се неће моћи лако да — отиде. * * * Краљ Милан је честитао квезу Александру повратак. Но кнез Александар му то неће моћи вратити, јер кад краља Милана протерају, он се сигурно неће вратити. * Пештански листови пишу, да се по Новом Саду деле руске рубље. Ух људи, људи, та што не назначисте тачније адресу. Баш би многима добро дошло. * * * ч Ако сад чују Руси, да се по Новом Саду деле њихове рубље, могу још и они поврвити овамо. А баш они који проносе ту вест, ратосиљају се Руса. са највећом свечаношћу отвара „Заставу". Кад га човек озбиљно посматра, види каквом пажњом и са уживањем чита он „Заставу." — Насмеши се кадкад, остави „Заставу" на крило, протре руке, па би рад да коме каже шта му се тако допада. Ако је пак Милетић написао члан ак онда је читао са највећом пажњом и одушевљењем, па тек кад га је завршио, онда би негледећи на муштерије узвикнуо: Евала му! Живио! — Изишао би из дућана до свог колеге Васе ил Саве, те би живахно и одушевљено узвикнуо: „Ево читај па се наслаждавај, Србине!" Љубиша је уживао у добром говорнику, па је и сам кадгод је био мало напит кушао своју снагу, по несрећи свршио се говор увек недотупавно, ал зато он није престао говорити; та није он крив што своје лепе и племените мисли не уме да изрази. Љубишин добар друг и пријатељ Сава, уживао је у Љубиши што је овај тако ватрен Србин. Истина и сам је осећао тако, ал није био експонзивне нарави, па се није јавно ни изјављивао; но ди је требало чинио је своју дужност. Сава је такођер био трговац, но врло духовит и оштроуман, пун досетака и лакрдија. Збијао је невину шалу, де је год могао; а знао је на противнике народне ствари тако згодне приметбе рећи, да је обично његов изуст изазвао грохотом смеј. С тога је Љубиша уживао у своме пријатељу Сави. — Наводио је Саву да