Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1886.

179

* Ф У Хопову је поставио прота Чобанић између свештеника и народа жандаре. Но, то ће баш укрепити „углед цркве." * * * Сад је свештенички збор сазван и у Фенеку. На

томе не само што не би ни — свештеници.

требао да иде народ, него

* * У Сомбору је сазван учитељеки збор да већа о угледу школе и учитељства. Кад би се ти људи закључали, не би морали звати жандаре, јер би жандари дошли и сами.

Ћира. -Јеси ли чуо да се у Црној Гори нашла богата руда камена угља ? Слира. Чуо сам. Ето опет нов доказ каква се велика разлика ваправила између Црне Горе и Србије, Ћира. Изрази се јасније. Спира. Па ето. У Црној Гори руде чисто саме избијају из брега,аЋира. Знам, знам, шта хоћеш да кажеш. А у Србији удара руда у б р е г.

Е у б у р а,

Хајдуци се множе И свој пос'о раде. Зашто је то тако То „Видело" знаде. Гараш своју руку На сељане нружа : Хватај их, фукаро! „Н ем а м о о р у ж а." Хазурала, жандаријо, Де-ла ти их тражи! „Ми смо давно оружани — Немамо куражи.

У Београду.

П—ц.

Ћира. Зна ли славни новосатски суд, какве су то „политичкецели" рад којих је Фетер покрао 30.000 Фр.? Спира. Та то знају и новосатски врапцк већ од толико година. Ћира. А знали то и новосатски посланик г. Бенде? Спира. Он је једини врабац, који се чини да то не зна, — и седиће и даље на угарском сабору у славу Тисину. Седиће тако поносно, као да вегов избор није тога краденог лука јео и на тај (нитков)лук мирисао. Ћира- Фетер ће одужити својих неколико година. Пак ће се вратити опет у нашу средину. Спира. Онда ћеду му можда још и банкет приредити. Ћира. Ал том се банкету зацело неће ругати српски родољуб др. Стеван Павловић.

овај што згодно „избаци," па је тад одмах то прихватио и даље колпортирао. Једног дана, нађе он Саву у дућану суморно расположеног. Љубиша приступи вегело своме пријатељу, поздрави га и уиита, за јуначко здравље. Овај му срдито одговори. Љубиши се то допадне, те га окупи, да сад избаци коју, у таком стању. ~ Махни ме, рече му Сава, јер ћу те ужасно насадити. Љубиша није хтео да га се окане, већ га је заједао. Напослетку се Сава морао насмејати. Љубиша је био радостан. — У то дође писмоноша са „Заставом", а Љубиша терај са „Заставом" у дућан, читао је са осећајем и одушевлењем. Врло му је све повољи, он је усхићен био, те отиде свом нријатељу Сави да му каже шта је читао. Види га Сава да ј е у заносној радости, па му рече: — Баш сам нешто и ја вољан данас. Знаш шта Љубиша. Дођи ми данас на ручак, ако узможеш! „Ух! ал' код мене је данас зелен пасуљ, па пржено пиле," а ја ти то волем, него ма шта друго. — Нећу да ти приповедам хоћеш ли што добити код мене по вољи за јело, ја те зовем, да ми дођеш ако узможеш! Да ћеш се изненадити, о томе нема сумње. Добро се промисли. Нећу те по трећи пут звати ! „Добро дакле ја ћу баш доћи," одговори Љубиша. — Мило ће ми бити, рече Сава иронично! —

Пазарили су обојида тај дан нешто више него обично. Љубиша је био врло добре воље. — Еада је избило дванајест сахати, Сава затвори своју болту, Љубиша види, па каже Сави да ће он одмах доћи, само иде да каже својој жени, де ће ручати. — Немораш се журити, рече му Сава, док извадим вино, док се охлади, проћиће и томе нешто времена. Љубиша је око пола једног затворио своју болту, и отишао кући, да каже жени, да неће дома ручати, па јој све по реду приповеди. — Баш сам теби све угађала данас. па еш од куће зар ти ниси могао казати, кад ти је лепо чо. к рекао ако узможеш — немогу. — Таке красне мауне, могао би их цар јести, рече Љубишина жена срдито. „Боже мој," драга моја жено! Та ти знадеш, кад Љубиша што обећа, да онда неће прекршити своју реч, ма се главе тицало. — Немој ми молимте преговарати. Неволим то." Добра жена Љубишина, није више ни речи рекла о тој ствари, већ позва Љубишу да обуче чисту кошуљу. Док се Љубиша нрисвлачио, дотле су момци појели чорбу и месо, а по том донесоше махуне и пржено пиле. Нуди жена Љубишу, он би се чисто прихватио, ал' га је стид од момака, вели неће да квари ручак. (ПродужиКе се),