Стармали

180

„СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1886.

Вуна. ,Шта ли то мисли кнез м јо јти Александар, кад се враћа опет у шШљ ЈвИ У Шука. »Шта мисли? Хоће човек остави 1'аио кости, а то му тек може нико замерити." Ђука. »Ето шта чини пример. Чим је Цанков протерао кнеза из Бугарске, ето је већ и Калаји протерао из Босне једну учитељицу (Узелчеву). Шука. »Ни бриге те. Врати ће се и она натраг..." е.

П у с л и ц е, # 0 Бугарским догађајима нећемо ништа да говоримо, — јер сваки дан друкчије изгледају. Једино ће мо, као куријосум прибележити то: да се од Софије до Лемберга много брже путује, него од Лемберга до Софије. @ Кад је пре 200 година Будим од Турака отет, онда је у тој војсци било 25.000 Срба и Хрвата, а само 5.000 Маџара. Даклем управо ми би данас требали ту славу да славимо, — а ми би зацело Маџаре достојније позвали, него што они нас позваше. © Породици убијенога Вељка Јаковљевића вотирала је Нишка скупштина пензију. Кад је влада тако богата, онда јој зацело народ неће дати 12 милијона у зајам. □ Митрополит Мраовић наредио је да се у црквама више не говори: „Јелици оглашени изидите!" «(Јер се браћа Солдатовићи сад налазе у гори Јелици.) А Хајдуци српски обрезали начелнику брезничком нос. Ако тако зареде, требаће у Србији да се подигне какав носокомичан (или носотрагичан) завод.

Зашто је у Хопову загорело печење. Од кад су се нашл свештеници састали у Хопову, треба Хопово да се зове Попово. Попово зато, што је било тамо онолико попова, а и зато, што је тамо прота Чобанић Нопов'о. Но ја већ не знам како је било при затвореним вратима на збору, ал пошто је прота сазвао и жандаре да бране, »углед цркве," а жандари се нису забравили, то сам видио шта су бар они радили. Они нису радили ништа' ал бар нису ништа ни кварили. Дебела газдарица манастира Хопова р а д и л а је највише. Заклала је оног дана пилића, ћурића и ине живине иже числа њест. Трчкарала је по манастиру као- оно Герман између Пеште и Беча. Није дала мира ни младој судопери, па је чак упогребила и младо чобанче манастирско, као што је „Герман" употребио великог Чобанића. Састао сам се с њоме на бунару, управо на из-

вору. Мумлала је гунђала је као да има 4 језика у резерви. „Госаођице*, почех, онај народ тамо грди још већма. Ништа му није свето, па чак ни отац игуман" „Јао господине" (зато ми је рекла господине и насмешила се, што саи ја њојзи рекао госпођице,) јао свет се тако проневаљалио да ће бог послати нови потоп, кошто вели отац игуман." „Имате право госпођице. Знате неће свет никако да увиди да свака кошница мора имати и трутова. А то је бар јасно." Она се намрштила, а ја јој још десет пута рекох госпођице. Заате, та је женскиња занимљива. Она је управо господар у Хопову. Хтео сам да видим шта има управо на њој, осим њених 50 година. Ал сам се уверио да нема ништа, „Грде, грде наставих ја. Има тамо неко, који је чак и вас умешао у политику. Прича тамо целом народу, кад вам је оно преминуо кер, да га је г. игуман сасвим по хришћански сахранио. Звонила су звона па онда. . Сад је псовала тако ружно, да бих најволео, да сам јој могао везати чвор на језик. „Та тужили су они мене и оца игумана зато. Па шта им је помогло. Неки су били због тог затворени." „И онај што прича био је затворен. Њих 15 прњавораца вели видили су то, па тужили сва петнајсторица игумана суду. А кад је суд искао да тужиоци нађу сведоке. Они нису могли. Да је тужио један имао би 14 сведока, овако није било никог да сведочи јер су сви тужили. „ Јао господине такав народ треба да је проклет... Ја сам и казала оцу игуману, нек закључи данас да се сви прокуну. Кажем ја њему: ти си најстарији, тебе морају сви свештеници слушати. Ал он вам је нека мама. Не сме да почне." „Зашто нисте ви отишли на збор. Вас би морали примити." Требала сам, дабогме да сам требала. . . . Све иде наопако. Чак и протину жељу су одбацили. А чекај попа Саво, чекај само запражићу ја теби чорбу где треба." „А који поп Сава ? — питао сам. Та иришки господине, иришки. Његово ће примити. Прота је као бесан." Ал чекајте само ја ћу им свима показати. Загорећу сво печење а у супу ћу метнути јагњеће жучи. Кад не поштују бога, бог им не може благословити ручак." И тако је и било. ПопСавин је предлог продро, и свештеници су оног дана сви пљуцкали кад су јели супу, а печење им је загорело. Отац игуман је шмркао, ал не смеде ништа рећи. А „домаћица а је била сва блажена. Тако им треба кад нису одмах пристали на поп Лазин предлог, него се препирали до једног сата по подне. И таки је свештеницима загорчало — Хопово .