Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1886.

181

. (Изгледа, као да смо се са овом сликом задоцнили. Но ми Батенберга нити смо отерали, нити смо га натраг звали. Али баш ако се он и врати сретно у Софију, — она десна иоловина слике наше остаје ииак не срет на истина.)

Мисли о ситуацији. У Сегедину су продали лепу кућу за једну форинту, а у једном мађарском седу продали су сељаку због порезе коња за 73 новч. И угарски држављани би продали Тису ма за 5 новч. само кад би знали да ће га ко купити. Судећи по зубима а и по кожи, он н е м а цене. Индијска влада послала је у Угарску свог азаеланика, да прегледа газдовање са државним шумама. Изасланик се вратио без икаквог искуства, јер како вели није видио вишта н о в о г ни корисног. Верујемо. Да је дошао, да види како код нас екзекутори ж фендују а , однео би лепог искуства, ,,новог" начина, јер Тиса је у томе — мајстор. Па зар да се не радујемо, што можемо и ми кога у чему поучити.

Ех (ешроге. „Рука руку пере; Образ обадвије." Ал то ништ' не вајди — Где образа није. ш.

о о о Кир Дима само за то није пушио, што је био тврдица. А нотарош Н. није жалио дати скупе новце, само да пуши најбоље цигарете. Дошао кир Дима у канцеларију нотарошеву, да пита нешто? А нотарош баш запалио цигарету. — Охо хо! Ала је то диван дуван. Бар ћу се и ја нагутати тога красног дима. Тако рече кир Дима.

А нотарош, стари приклапало, насмеја се па рече: А знате ли ви, каква је разлика између вас и измеђ овог дима ? — Не знам, господине. — Е па чујте! Ви сте кир Дима, — а ово је д и м к и р а.

о о о Доктор. Није вајде, — ви морате оставити ракију. Пацијенат. 0, та пробао сам толико пута; ал све бадава. Д окто р. Како то ? Паци ] е н а т. Ма где да је оставим, жена је нађе, па је попије.

Са села, Двоје деде воде керу да је у Тамишу удаве. Сретне их један чича: Море, дедо, шта ћете ви са том кером ? — Да је удавимо, — А зашто? — Та једе јаја. — Ето виш! А наш натарош једе сваки дан пилића, — па њега неће нико да удави.

Како се газда Милован оженио. Милован је био млад"и богат паор. Наумио је да се жени. У селу његовом биле су четир сироте девојке; он је хтео једну од њих себи да привенча, ал није знао коју ће, јер су све четири биле подједнако лепе. — Напоследак се досети овако. Баш ће да буде берба. Он најми све четири девојке да му буду берачице. Посла их у виноград и рече: И ја ћу пред вече доћи. Него знате шта, — која данас највише врана види да пролету, та — али нећу ништа да кажем; тиме ће се пресудити, која ће бити моја жена. Девојке одоше у виноград, па су цео дан зијале у небо да виде што више врана. Стана је била мудрија, она је од јутра до мрака грбила берући грожђе. Пред вече дође газда Милован. — Но, Ано, колико си набројала врана? — Тридесет. — А ти, Јуцо ? — Преко тридесет. — А ти, Лексо? — Педесет. Онда се окрене Стани, на и њу запита, колико је чворака видела. — Нисам ни једног. Јер кад се виноград бере, онда се не гледи куд вране лете. Кад то чу газда Милован, он рече: Е, једна од вас биће моја жена. Сутра ће јој доћи проводаџија. И не прође месец дана Удала се нредна Стана За богата Милована. А три друге што, што су зјале Те се нису још удале. „К."