Стармали

186

„СТАРМАЛИ" БР. 24. ВА 1886.

два џака жита. Па шта мислите, шта значи то? Ја нисам хтео веровати, али на послетку морао сам; тим се начином утерује парохијал. Сад, кад се узме на рачун, шта коштају дневно седморо кола и шта се мора плаћати горчилу и пандурима, а кад се с друге стране израчуна, шта се може добити за она два јастука и она два џака жита, онда пзилази, да вовосадска црквена општина има више трошкова око утеривања парохијала, него што заиста утера. То не значи друго шта, него да је новосадска црквена општива тако богата, да већ не зна, како ће се само новца курталисати. 0 друге стране опет деп је „хец", кад се људима за парохијал узимају и јастуци, те кад види човек толика празна кола и у њима толике пандуре, како оружани гоне силно благо: два јастука и. два џака жита, мора понислити, да браћа католици славе своје последње вашанге, па терају „хец." Нико на први поглед не би помислио, да се од православних утерује парохијал. Ја не знам, да ли је баш тако морало бити, али све држим, да није нужно, да се наш сиромашки свет силом тера у Иазарене. Кад нам већ многи попови не ваљају, не морају и црквене општине мразити свету православље, па за парохијал узимати можда и последњи јастук, можда и последње зрно жита, особито онда ее. кад тим начином трошкови око утеривања парохијала више износе, него што се еа лицитацији може добити за оно мало хамбуља и хране. Него не само општина, већ има и сретних држава. Ето нам као најлепши примери могу послужити Бугарска и Србија. Ни једна нема сада свога владара, па опет за то није пропао свет. И у једној и у другој влада сад регенгство, па никог с тога ни глава заболела није. Разлика је само та. што је Ба тенберг за увек узео збогом од Бугарске, а краљ Милан отишао је у Глајхенберг да се дечи, па ће се оиет вратити. За то је Бугарска и сретннја од Срби-

је. Но ако Србија завиди Бугарској на таввој срећи, то је може стићи, само аво хоће. Али Србија вао да на то и не мисли, већ хоће да се изједначи са свим са немачком земљом Баварском. Овој је милије да има и лудог краља него никаквог, па и Србија као да следује том примеру. У осталом, ми смо се већ навикли, да се на Балкану догађају чуда, па може врло лако ил Србију ил краља Милана чудо снаћи. те да му Глајхенберг тако омили, да се више ни не врати натраг у своју отаџбиау. Овда би и „Сгармали" морао побрисати ону своју изреку: „Краљ Милан би најпаметније учинио, да се никад ни родио није," већ би морао признати, да је краљ Милан у свом животу одиста учинио једно паметно дело, а то је, што је оставио Србију за увек. Ја држ м, да се „Стармали" не би ни мало љутио, кад би такво признање морао учинити. Милисав.

У ш т и п ц и. Батен б е р г и Глајхен б е р г сасвим се једеако свршавају« * # За сад је отишао краљ Милан путем Глајхенберга, ал скоро ће канда путем Батенберга. & & Дакле се састаје синод. Само да не буде син од „оца Гермава." ^ * Кажу, да ће синод изабрати за владику Наку. Дакле патријар може да не буде ни једаред изабран, а владике да барамо по двааут. То је ваљда — реда ради. * * * Кад сам читао у новинама, да једае наш калуђер тражи посла, мислио сам да је то — Герман. Ал

Како је Љубиша остао без ручка и без вечере, (Наставак.) Оирости се Љубиша, нареди момцима за дућан шта треба, и оде на званицу. Дан летњи 25. Јуни, врућина како је само милом Богу драго. — Љубиша се уиутио пијацом, ла ће сво'м пријатељу. Прошао већ један сат по подне. Колеге сретају га, и питају куда тако свечано — он ве : ли: чуће се ! — већ'су и многи дућани отворени па и Савин. „Овај хоће да ме чиме изненади. Можда је код њег а дошао какав ваљан Србин, првак ! Можда из Београда !>уро Даничић, ил"* . . . Љубиша је све лепше и лепше смишљао, све сјајније наде гајио. Дошао је пред Савину кућу. Шалукатре су густо затворене. Он ухвати за скакавицу, а неко неописано чуство обузе га. Скакавица шкљоцау, ал' се врата неогварају, проба још једаред — закључано. — Љубиша лупа, нико се не одзива, лупа опет, лупа већма — не појављује се ни жава душа, све је чврсто затворено. Сунце упр-

ло у Љубишина леђа, на пече као да се најмило. Љубишу подузе обилат зној, цури са чела и врата. Он вади мараму и брише се. — Проба, лупа опет. Комшије с једне и с друге стране отшкринули капке, да виде де се лупа и ко лупа. већ су отворили капке и с оне стране сокака, па веле: „ваљда су легли па заснали, они обично рано ручају." — Љубишу спопаде још већи зној, незна шта ће, хоћел' да каже, да је зват на ручак, ил да се окане лупе, па да иде. Нека деца искупила се па му саветују, да лупа на шалукатре. Љубишу снашла велика беда. Не зна сам да замисли, каква је опсена. Наједаред му сену кроз главу, нешто, он поче да разлаже савине речи, који му је казао ; Дођи ми данас на ручак, ако узможеш!" Ово „ако узможеш", решило је загенетку, сад се сетио љубиша и оних речи: „Махни ме, јер ћу те ужасно насадити." Он се окрене од врата двориштних, махне главом, васмеје се горко и пређе на ону страну у ладовину. Шта ће сад да ради? Ако оде кући исмеја ће га жена. Ако оде кроз пијацу, па га виде колеге, а рекао им је: чуће се1 Незна сам шта ће. —