Стармали

„ СТАРМАЛИ" БР. 24. ЗА 1886.

187

чим сам мало промкедио, одмах сам вадио, да ће Герман свој посао брз« — свршити. * * * Краљ Милан једнако прогања народ. Но Бугари показаше, да се м» же проговвти и владар. * * Гермае је на Мирову Милановићу показао, како се може протерати — калуђер. И то је баш учинио на доглед — сабору. * * * • Имјејте очи и видите, имјејте уши и слишите. * * * Калуђер Нестор Кукић осуђен је и од банског стола на годину и по дана робије. Зашто је он осуђен, зна се. Ал зашто вас осудише, да морамо трпити Германа, који тога Нестора Кукића и данас још трпи у манастиру ? А Ћира Говори се да ће Русија Спира. Јест. Ал је Аустро-угар' Ч |-Шл ска нротивна окупацији. мШј' Ћира. Јест. Ал је тешко са РуШ Спира. Има свему лека. Што се не може учинити силом, може се — постигнути лепим примером.

Ћнра. Бизмарк је мудар човек, он зна шта се догађа кад ко седи на две столице. Зато свету довикује, да ов на три столице седи. Спира. То разумем, ма да и не верујем сасвим. Али која је врана бечким и пештанским новинама мозак понила, те нас на сва уста уверавају да Калноки седи ва две столице.

Удари туђинскин крајем и отиде у гостионицу код сабатке да тамо руча, на онда да се увуче у дућан, па да смкшља како ће свом пријатељу вратити жао за срамоту. — Он се није срдио на свог нријатеља, био добро слушати и пазити како га онај зове. Но, нуто белаја! Чим он уђе у гостионицу, али га предусретне весело друштво, које је ту на пиву било, па и на ручку остало и: живио Љубиша: Ево га на каву ! Али ап!е каташ, једну чашу вина. Стевица напуни велику чашу вина, пољуби се са Љубишом, и мало вољно а мало насилно, Љубиша испразни ту чашу вина. — Сад Стевица повиче: каву за Љубишу ! — Љубиша је сео као осуђен, несме да каже шта је било с њиме, и да није још ручао, већ попије и другу и трећу чашу. Брат Васа виче: Сабатка, омолет начините, па ће и Љубиша лабрцнути, јел' Љубиша да хоћеш! Љубиша у себи рече : „Боже номози", па готово изусти да хоће. Мислио је да се сад већ може пити, јер ће скоро и јело доћи. Куварица је јело брзо зготовила. Келнер донесе и постави тањир Васи и Љубиши. Ево и омолет све се пуши. — Љубиша гледи, па све вазире, види да је неко

Ћира. Но па за бога, зар је можно да између те две столице има каква шамлица или клуп ица. И онда та ствар није толико глупава, колико је клуп а в а.

П у С Л И Ц е. }ф. Чујемо да је сва велика Русија добило тролетну грозвпцу, кад је телеграм јавио, да су маџарски ђаци викали: Апцуг Муска!

О- У Енглеској су се на то уплашили, да Русија, због те велике грознице н« узме мало Хине. Д. У Берлину су се уплашили, да се Русија у том грозничавом бунилу не збратими са Французима. 5}. У Америци су се уплашили, да се од те велике вике маџарских ђака не сруши статуа слободе. —. У Паризу су зазебли до дна срца, бојећи се да се Маџари еису понемчили, кад вичу немачки: А ћ к а _ ©. У Турској све клецају од стра, да Руси Маџарске ђаке не послушају, па свој апцуг не окрену на Цариград. &. И ето тако, видите, маџарски су ђаци кадри, да утерају стра у по света. (Од Невидиша чак до Немтуцмаџариша). * * * б. Чудан је тај краљ Милан. Док је Батенберг јело ситним шећером посуто. — Васа нуди Љубишу да вади. Љубиша опет вели Васи, само нек он вади. Нуткају се, никако да један ма који почне. Васа вели, да ће се охладити. Неће Љубиша, незна шта је, није никад јео омолета. Напослетку Васа извади једну савијачу на свој тањир, расече је; а пекмез исцури на тањир. — То је омолет, рече Љубиша, није то ни мој баба јео па нећу ни ја! „Право!" викне Стевица, ђурица, Милан и Нића, „држ' се ти оног од чега заушњаци расту." Они се куцнуше, те Љубиша испразни опет једну добру чашу чи•стог вина. Тиме је пристигао и већ обишао остало друштво. Ево наиђоше цигани, те се отпоче право весеље. Љубиша заповеда Милетићеву песму. Цигани свирају. Љубиша наздравља Милетићу — неможе се смиеао схватити, ал се види добра намера и срце пуно родољубна жара. Наздрављају и други, сваки куша свој говорнички *