Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 25. ЗА 1886.

19б

У Ш Т И П Ц И, Герман баца крв. Није би чудо. Све што је племенито одбацио је од себе, па што не би и — крв. * * * Док је Герман био здрав, трчкарао је но Пешти и Бечу, те зато вијс могло бити сабора. Сад кад се поболео те отишао и легао у Крушедол. веле, да зато не може бити сабора. Сад нек ми још каже неко, да се са Германом може радити. * * Из Србије се поразбегли новинари. Сад ће сигурно доћи на дневни ред старе ствари. Прокривање кнежева је у Србији зацело стара ствар. * * * Читамо у Виделу ово: „Уставност" је у Београду престала." — Једва једном истина. •* * * И „Одјек" је престао, Но све то би ипак требало громко да „одјекне." * * * У Шпанији имају за краља „пубику". Сад хоће неки р е п у б л и к у. Па то није тако велика разлика. * * * То нам је само требало! Баш сад, кад нам је црно вино утаманила филохсера, дошла нам је у госте колера. # * * Сад смо љубопитљиви : хоће ли филоксера да добије колеру, или ће колера, да утамани филоксеру. е.

Ћира. Зашто мађарске новине из Будапеште још једнако говоре о Сћо1ега по8<;аб (т. ј. н а ш а колера)? Што је не називају својим правим именом ? Спира Та знаш, у такој невољи људи постану искрени. Па ко вели „а з иј а т с к а" или „наша", то је свеједно. Ћира. Ако, не дај боже, колера дође и у Н. Сад, онда ће ваљда и др. Стева Павловић бити искренији, па ће свом листу допунити име и назвати га „Наше или азијатскоДоба."

Ћира. Сад сам тек чуо зашто су при Хоповском збору била затворена врата. Спира. Па за што. Ћира. Јер су се коловође бојале да ће се многи свештеници таки кући вратити, чим чују шта се од њих иште. -—

П 0 у К а.

Цаднеш ли у море невоље и беде крепка рука може лако да те епаее, али ако лежиж у каљавом глибу то је врло лоше, пази добро на се, јер из сваког глиба теже се извући чим се човек макне, дубље упада се.

Др. Казбулбуц.

исповедам, да ће мо се на Балкану састати, и ту непријатељске крви, због неотложне препирке, несаједињен.а Хрвата и у опште сваке друге вере, непристрастно отклоњени духовно поражени азијата ; а граничари, ти ће да пресеку своје огорчење, и поразиће осветом немоћној користи вођењем пропасти, себи прибјежиште." Сима из Потисја, кад чу овај Галиматијас а он се продере на говорника : „Седите, ви сте луда!" Љубишу је тако пренеразио овај нападај Сииин, он одиста остави чашу на стол и седе. Но кад се мало разабрао, он поче гунђати: „Јалуда— ја луда, а шта јеон!" — Љубиша је долазио све жесточији т. ј. вино у њему. Он је хтео да се свађа, но све друштво озбиљно се подухватило, да не дође до свађе. Особито се Стевица наклопио на Љубишу, повлађивао му је све, ал га је опомињао на гостопримство. . . Наравно, он је хтео најбоље, најсвечаније и најважније; а испало је за бубнуотеку. . . Наједаред осети Љубиша пусту глад. Он виче Сабатку и заповеди да му зготови какво јело да вечера. Сабатка одговори флегматично : „Ди сте ручали, тамо ће те и вечерати!" — На срећу није Љубиша чуо ту красну лриметбу иначе би било гунгуле. Сабатка није журио са вечером: али су журили свн

око стола са пићем. А није баш таког дуго ни трајало, а Љубиша спусти главу на стол и захрче ! Носите га у киљерац, реч Стевица Сабатки, и тако Љубишу однеше и у кревет положише. Кад се ујутру пробудио, једва је разабрао, шта се с њим догодило. — Кад је пак видео Сабатку он повиче: „Ако Бога знате, дајте ми што да једем гладан сам као вук." — Та није ни чудо, одговори Сабатка флегматично кад нисте ни ручали ни вечерали. „Да, да, рече Љубиша, те се почеше иза ува како ћу жени пред очи. Саво, Саво ! — даље није ни речи рекао, већ се прихватио јела, које му је Сабатка донео, да о доручку одужи јучерањи и ручак и вечеру. Љубиша је био пијан, када је говорио ону здравицу али је он одиста осећао шта је хтео да каже, јер после неколико година јсастао се са јунацима на Балкану и војевао је храбро. Остао је жив и здрав, те је сад са целом породицом чио и весео на омиљеном му Балкану. А нравоученије је то: не мора бити свако добар говорник. Зоран.