Стармали
I
„СТАРМАЈШ" БР. 26. 3А 1886.
205
У болести нема човек каде да буде расволник; али да се од тога иоела сасвим не одучи, он постане расолник. Кад оздрави, наћи ће се опет ово „како", које је испало.
Ожђж боже с небеса, да видиш чудеса, Тиса се куне својом бр дом (коју у прочем може сваки дан обријати и своме бољем уверењу на жртву принети) — куне се да он и они у чије име он говори, ништа друго не траже, него само то, да б а лканске државе буду потпуно независне. Сад само не знамо, мислили он таку независност, којом је Босна усрећена, или онаку, којој краљ Абдала на сусрет пузи, — или какву трећу, још сакрменскију. (Молимо ерпске посланике, да са таком и сличном интерпелацијом Тису не узнемирују; јер има он доста кнедла од Маџара да гута, па зар још и ми да му досађујемо.) Ст. ТегетМе —■ у процепу дете. 0 т а ц. Но, МилонЈе, како је ишао иснит ? М и л о ш. Добио сам дукат. 0 т а ц. А зашто. М и л о ш. Јер сам добро научио маџарски говорити. 0 т а ц. Па где ти је тај дукат, да га видим. М и л о ш. Опет су ми га натраг узели. 0 т а ц. А зашто. Милош. Јер су чули да нисам заборавио сриски.
У берби. Мамурна носматрања. Дакле обрали смо. . . Наравно, у колико није филоксера ове несретне године потаманила. Гњечили су га, пресовали, а оно је то мирно сносило, као многотрпељиви народ неки, али шта би наједанпут од њега? После толиког гњечења, оно ево стадо наједанпут да к и п и и в р и, и за кра•гко време снага ће његова дотле да дорасте, да нас тресне о земљу и под астал баци. Хо људи! Зар таку снагу може да развије створење, које смо калуђерским муљалом гњечили и сав сок му исцедили? Та ми смо мислили, да ни мрве снаге не остаде у њему; ми смо мислили да смо га савладали, а гле ти њега, та оно се сад тек пени, сада тек бесни и признати морамо, да је јаче од нас — да притиснуто јаче све на више скаче. Наопако, кад би и народи тако слатки били као слатко грожђе! Тако сладак народ, заиста ни муљати — гњечити — неби смели, јер ће почети врити и б е с н и т и. За то би добро било и с грожђем друкчије поступати: не гњечити га него га оставити на миру. А шта би било с грожђем, кад би га на миру осгавили? Осушило би се и почело т р у н у т и. Ха! Па то би и с народом добро бидо! Он би у трулеж прелазио: неби врио, неби се пенио, неби беснио.
Ј1епа поука! Па оида, та берба! Лепе берачице, певају тако ружне песме! „Ој Германе, Германе!" А зар и о Герману има лвпих песама? На здравље ! Та о Герману би се пре дало плакати него певати! Ој бербо, бербо! Зар тако да оберемо? Ако је то тако весело, као што обично кажу, нека обере Герман! А ми би плод да саберемо. Али нема сабора' Ми децу нашу вичемо: Сине, оди! Ади где ■)€ синод? Нема га. Где је свети синод? Речено је свети синод — све Тисин од! Све саветују у несми Герману, да не чека да „сване". Наравна ствар, кад народу сване, онда је зло по Германа. Али Герман кад рашири мантију своју над народом, онда му ни сванути не може. Мантија његова прави густу облачину над нама. Али је мантија продерана, те нас кроз њу лед бије, киша кваси. Мокри смо и истучени. Зар нема Даљ целе мантије? Да ју није Треф о р одно ? Или Стева? Стевина је можда цеља, читавија? Одите, веселе берачице, певајте што веселије! Уф, уф! Та ћутите! Зар овогодишња берба не може бити без Германа! Та прескачите ту ватру! Но ко би још Германову ватру прескочио ? Морао би у воду пасти, јер је виноград наш до Дунава а Дунав од Пеште долази! IIешта ? Та у Пешги је к о д е р а. Дакле колеру хоћете ви да нам спевате? Та дајте к а р б о л а амо, да дезинфицирамо Германову еру и колеру! Та околина је пуна бацила. 0 кад би и ове бациле судбина кудгод бацила! Кох је добар кувар, али ове калуђерске бациле, не би ни он био у стању дезинфиковати. Али народ је бољи кувар, уме и он покадикад да умеси коме изненадног колача. Бербановић.
Оигуран лек против колере. Колера се већ појавила и у нашој околини. Свет се узбунио, тражи лека, па то ^е бар лако. Треба дозвати црну госпођу кодеру, да држи смотру над нашим јадним приликама у Угарској, да чита правдања крадца митолошких расправа, да завири у манастирске библиотеке и рачуне, на ако не побегне безобзирце, — ја крив.
Хтео би да рекурира. Седи доктор код кревета тврдице, кои у последњим часовима лежи. Овај беше богат па му тешко да овај бели свет напусти, иа ће узданути: Хеј боже што не може и против смрти да се рекурира. Доктор шаљивчина му на то одговори: ко каже да неможе још како може па још без штемпла, ал само — „ех1;га с1от.тшт". С, Б.