Стармали

212

„СТАРМАЛИ" БР. 27. ЗА 1886.

ооо Гарашанин сад купи својевољце да иду на хајдуке. Заборавио је да су и хајдуци својевољци.

М 1 У Броду су једну улицу назвали „Бранковом улицом." — То је лепо! — Другу су улицу назвали „Вуковом улицом." — И то је лепо. Али та се улица до сада звала »Српском улицом." И то је лепо — било. (Само не верујемо да ће Вуку мило бити што се баш његовим именом брише име „Српско.")

$ У Бечу се родило дете саједним оком. (Даклем није дуалиста). А то му је око на сред чела. (Даклем је централиста).

ф Д. К. је само зато пао у милост Германову што је написао рђаву И к о н и ј у.

□ Кукавна Црња! није ни мислила да за некО' лико сати може бити још ц р н> а.

= У Шајкашкој сад натарош бира доктора. Дру ги пут ће опет доктор бирати натароша. Па зар то није равноправност!

Др-у Ст. Павловику ( Ауктору мале и велике поетике, уреднику „Нашег Доба" е1;с. е1;с. Ти волиш туђим титрати се болом, У твом је добу то врлина вис. На тужне гласе ја одјекн'о молом, А ти ми песму раздера к'о рис. Ја нисам прист'о у парнаске сфере, Ал чистом тугом бар не кужим свет. У оној песми увреде ни зере Ал теби с' мили кр'ат' сваки лет. И кад би с' нешто под твог доба чалму Родио српски Шекспир, Пушкин, Тае', Ти не би — ти би питао га да л' му Тиса и Герман благосиља глао. Па ако није лиз'о јасли твоје, Па ако не би пао у твој грех, Ти би му песме, исто као моје Прљавом руком дер'о у подсмех. И ова песма, —- ако и болеца, Ал ће преживет' твојих блудња смер, И читаће је наше деце деца, И неће рећи да ј а беах звер. У што сам перо умочио своје, То, Стево, видиш, нит' је мед, ни жуч. Песма је твоја. — Перо оста моје, Чиста му савест придржава луч. Ј.

тек саде га иакост и љутина стигла, па зграбивши редом ову дерлад пусту, спусти на њих руку; . . па ко кишу густу дели им шамаре, буботке и псовке, . . . а они ко миши у сред мишоловке цичу, вриште, дрече, отимају с', плачу, а он спушта на њих кишу све то јачу! . . . „Зар се тако влада у туђинској кући?" . . — тако пита пошто престаде их тући, г а и Ваш ми отац мора честит да је, „кад за такву бруку нимало не хаје! ,.куЈ, је врагу до сад ? Ди ли Вам је баба, „ однео га с' Вама онај црни даба!! „Где је отаЈ/, реци, ти балави створе ? ! „куда ли је? Казуј! . . Хоћеш рећи море?! . . . . Сви се гости слегли, да чују и впде, али „оца" нема, иа га нема нигде!! ! Чкка Раду чисто подилази мрави, од онаке овце, рие је иосто ирави. „Отац ди је, казуј! .. Ил' ће зло Вас снаћи?" . — на то ће тек кроз плач ; рећи онај млађи: „„Ми немамо оца\ . . . а оног не знамо, „ п што је дошо био са нама овамо ! . . . „„сиграли се ми смо, „ иилцике" и „иале",

„„кад нас онај чика питао из шале Л „дал' би хтели с њиме иЛи иити иива „ ,,иа Л бити за нас, и добра јестива ? . . „ „а ми смо му казли, да би ишли радо!!! . . . Чика Раде види, како је настрадо !!! Осећа и знаде, са тим „оцем" шта је, па погледа брзо у све собне краје, ал' жалости веље! . . Овде фали ово, а из оног краја фали оиет оно! . . . Све је онај браца п сиаково" иа одно угурсуство беше овде врло плодно! . . . напунио себи џепове и уста, па онда је леио очистио чуства! !! . . . Шта сад да се чини ? . . . Нема вајде друге, и да неби било још и веће руге, г дерлад« ону пушта, нека иду кући, ал' од тешке муке, мисли Раде пући! . . . . . Аој чика Радо ! . . јадни чика Радо! . . тле како си болан ужасно настрадо !!! Др. Назбулбуц.