Стармали

234

„СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1886.

мислити: „Шта ће сад Црногорци о меии мисдити, кад чују, да сам ја био десна Милетићева рука? Мораће држати, да сам ја еекаква страшна јуначина, а ја сам у истини само друг Стеве Павловића, само члан „нашедобашке" четице. 0, Лазо Лазо, шта учини, да од бога нађеш?! Не било ти просто ни овога ни онога света! Исто га тако морала изненадити и хвала, којом га је обасуо честити задарски „Сриски Лист." Па бар да је зашто, него за његове чланке о Русији и Бугарској. Ја чисто гледам г. Вукичевића, како непрестан огледа и нреврће и „Глас Црногорца" и »Српски Лист", е не би ли ма на ком месту у тим листовима пронашао, да су се обноћ претворили у шаљиве листове, па сад терају с њим лакрдију. Ајак, од тога вема ништа! „А да нисам се ја какогод променио?" морао је г. Вукичевић у себи помислити. „Да се нисам претворио у каквог „бунтовника", те сам писао отрашне русофилске чланке? Није ни то могуће. Ево преда мном је ,,Наше доба", а у њему моји чланци, па бога ми мора да су српски новинари на Цетињу и у Звдру врло чудновати, кад су у тим чланцима могли пронаћи што лепо по Русију и што би се косило са познатим „нашедобашким" програмом. Ја нисам до душе ишао тако далеко, као мој друг по нолитичким начелима, као Јаша Игњатовић, али кад би истина било оно, што сам ја о Русији рекао, онда би и Бугари и сви други Словени имали потпуно право, кад би се одлучно протившш руским намерама и тежњама." На послетку, зашто да г. Вукичевића, дипломату Германове странчице, не хвале „Српски Лист" и „Глас Црногорца?" Кад је Герман онако лепо дочекао даљску депутацију и доказао, како је до крајности учтив и врло образован, за што неби онда промене ради ~ »дмжжГ'"" Пољупцоиспитатељ, Хумореска од Боже. (Свршетак.) II. Легнем у постељу и почнем размишљати о созонтијевој ствари. Сирома Созонтије, неје знао граматику по којој се женске склавају, а овамо се човек упустио у филологију, 1. ј. у испитивање пољубаца; не знађаше све физичне силе пољубаца, атмосферу која их окружава, стреле које у себи сакривају и т, д. не знађаше да пољупци могу кадкад експлодирати; не знађаше математику и геометрију, под којим угљом треба пољубити и какову стереометријску кеглу мора човек устлма да нанрави; неје знао дефиницију љубави, а упустио се на пучину мора љубавнога, још није знао ни шта су женске, јер да је знао, не би се — заљубио. Не знађаше, да су преваре женскиња непостижиме, и да их је само један беседник уловити могао. Ево да вам кажем како је то било. Један фратар стојећи на предиконици, баци око на ону страну где су саме женскиње биле и рече:

народеа гласила хвалила једаог Гермааовог човека? „Глас Црногорца" и „Српски Лист" сигурно су се сетили оног дубровачког песника, који је свом клеветнику послао киту цвећа са поруком: „Ти мене клеветаш, а ја теби цвећа шиљем. Ко шта има, оно и даје," на као мисле, да на Германове грубости треба учтивошћу према једаом његовом човеку одговорити. То је све лепо и красно и ја против тога немам ништа, али се бојим, да такав поступак не буде узрок другим злим последицама. Јер могу наши лруги листови рећи, кад „Српски Лист" и „Глас Црногорца" тако узносе једног „нашедобашког" јунака, за што не бисмо могли и ми доносити сличне ствари? И заиста,у најновијем броју дечијег листа „Голуба" налазе се у рубрици „шале и досетке" и такве ствари, које су најмање за децу и њихово „благонравије," као што се не пристоји ни задарском ни цетињском листу, да хвале г. Вукичевића. Између оних ружних речи у „Голубу" и хвале г. Вукичевићу не постоји до душе никакво сродство, ван ако не по мирису, по оном француском научењаку, који тврди, да се људи чак по мирису и заљубљују, али да и не постоји никакво сродство, ипак их је требао „Голуб" избећи. Но те се речи нашем „Голубу" зацело случајно омакле, а ја сам уверен, да ће у будуће потпуно одговарити свом имену, па ће бирати чисга зрна за своју „шалу и досетке.' 1 Дакле наш се сабор разишао. То није право еи „Нашем Добу" ни „Српском Мароду". Овом последњем жао је, што су у опште и пустили народне посланике, да слободно оду свој лп кућама, Требала их је власт све позатварати. За то п рече у сво^ој превеликој тузи овако: ,,Ако је истина, да је безобразник Паја Јовановић рекао св, патријарху, да нема родољубља, а „Сад ћемо видети, која женска душа пред Богом искрено ради и мисли. Свака она, која искрено љуби и љубав мисли до последњег часа одржати, нека дигне руку!" На које све женске руке подизаше. Беседник даље настави: „Свети Арханђеле Михаило, који са ватреним мачем код рајских врата стојиш, сиђи се и отсеци све оне руке, које су лажно подигнуте!" Женске мало по мало све спустише своје ручице.*) То да је знао Созонтија, зацело се не би заљубљивао. Но како ћемо га од те болести излечити. Знамо, да је љубави лек — венчање. Али прво треба експерименат с пољупцем добро да испадне. Аријадна је извела Тезеја из лабиринта, а наше Ари—јадне, све већма воде човека у лабиринат. Другојачије је било пре, у старо доба а другојачије је сад. Сада код нас сватови у Јтишини и без икакве ларме бивају, јер се ларма оставља за после сватова, т ј. за брачни живот. Сватови кот нас спадају у мрсна јела, јер су у пост забрањени; после мрсни сватова наступи пост. Муж обично седне у један буџак па зева, а жена у други, наравно муж зева за то, што је муж и жена једно и исто, а кад је човек сам, онда му је дуго време. Тако ја размишљах, бог те пита о чему, док не дође *) Знам и ја за тај случај. То је било близу Загреба у Бабиној Греди. Али из тога не сиемо изводити последице ва цео женски под. Слагач,