Стармали

„СТАРМАДИ" БР. 30. ЗА 1886.

235

други један безобразник, неки ђ. Цвејић из Вршца, да је викао: „Срам вас било!" онда мислимо, да би могао и у Загребу и у Вршцу суд имати посла због јавне погрде, кад није учињена благовремена пријава такова у Ср. Карловцима." Да богме, „Српском Мароду" би најбоље годило, да је власт позатварала све народне посланике, па да их је у Лепоглаву или у Илаву отерала на вечиту робију. Онда би му срце на месту било. Међу тим, нису само народни посланици отишли из Карловаца, него је и Герман отпутовао — али не онако, како бисмо ми то желели, већ је отпутовао у Будимпешту бајаги на делегације, а у истини, да издејствује Тисину помоћ, да би се наша автономија уништила. Његова шетња увек је штетна по српски народ, а корисна би била само онда, кад би се из наше средине за увек одшетао. Милисав-

У ш т и п ц и. До сад сам мислио, да се сабор сазива рад посланика. А на нашем сабору се читало Тисино писмо. Па је после говорио комесар. За тим Герман. Онда су читали синодско мнење. А кад су хтели посланици своје да читају, затворили су сабор. * * * Синодско мњење гласи: „Синод не може имати мњење (но само наређења)*). * * * Кад се о неком каже: „Не може имати м њ е њ а," то значи на српски „не може мислити." Ух, да хоће ово тумач Соколовић мало оштрије да преведе. *) Ово као да је нарочито удешавано за „Стармали" (пр. сла; ача.) један дечко и повуче ме тако нежно за рукав, да мал' што нисам изгубио равнотежу, и онако грациозно, пао на земљу. „Шта је!" продерем се што сам већма могао. „Мо-мо-мо-мо-лим го-го-сподине. . . замуца дете, јер се сирото тако уплашило да је сво дрктало, ја то приметим и запитам га лепо: „Шта ћеш, мали ?" „Посло ме господин учитељ, да одмах идете, јер ће те се задоцнити." „Добро, мали, одмах ћу доћи." Устанем, брзо се обучем, и упутим се колодвору. Из далека видим Созонтију где се нестрпљиво шеће. Очи су му гореле као бенгалска ватра, а лице светљаше му се као ракетла. Поздравимо се. Ја му честитам на будућем пољубцу. Он је ћутао и само је приправљао уста, да што симетричнија буду. „Ено је!" викну лагано, да се чак на осам дужи чути могло. И збиља Макрена је ишла. На руци је имала малу корпицу, а у другој држала је керче, да јој специфичну тежину д! Кад прође поред нас, Созонтији је тако срце куцало, као оно кад о великом петку калуђери лупају о даске. Мопс — тако се зваше керче — само је гледао на !

* * * Кад синод сам о себи вели, да он не може имати мњења, т. ј. мислити онда се не чудимо што рече, да нико није клиру раван. * * * Добро је, што на саборници нису искали и српску заставу. Јер би српска застава усљед синодског мњења сигурно поцрвенила од стида, па би онда нека „српска браћа" брзојавила у Пешту . На саборници је истакнута црвена застава. Сабор хоће дакле револуцију." * * * Чуде ее неки, што је Герман баш за време призивања св. духа цркву „кречио." Та бог с вама људи, зар ви не видите, да Герман ж кр§чи" цркву непрестано. * * * Наше се делегације надају миру, ал се ипак спремају за „ бој." * * * У Босни шест пути толико троше на жандаре, као на просвету. Ал зар је Калаји крив, што је могао да оснује „Просвету" за тако јефтине новце. * * *• Адам Тиндор иште војводину. 0 брате Адаме само да ти не кажу: „Теби који се зовеш Адам, не можемо казати: — Ево." * * * А ти им онда реци брате Адаме: Кад баш хоћете да сам човек и да не будем никад жена — бићу. +

Созовтију, и режио, као да је знао Јатентатску намеру вегову. Звоно зазвони, као знак за улазак. Свет се пењаше. Уђе и Макрена, ми за њом. Пара звизну . . . Влак се крену .... Созонтија је седео до Макрене, између њи Мопс. Ја сам преко од њи седео и гледао два заљубљена створа. Смешио сам се гледајући Созонтија како је нестрпљив. Тек што сам се ја тако почео увесељавати, ал ми искуство рече: „Ти се наслађаваш смејом, а зар не знаш како је теби било кад си сам био у сличном положају!" Одмах сам се окануо смеја, и озбиљан бејах као кромпир. Види се просек; на созонтијевом лицу видело се нестрпљење, врпољио се, као ђак, вад мисли да ће га професор прозвати. Већ смо стигли . . . Тамно . . . тамније . . . са свим тамно. Мир : . . тишина. Па онда : „Вау, вау!" А за тим: „Ајао!" То је викнуо Созонтије ; познао сам му глас. Он сиромах како хтеде Макрену да пољуби, пригњечи ногу керичину, ова цикну и уједе га.