Стармали

236

„СТАРМАЈШ" БР. 30, ЗА 188&

коујс е<; Сошр.

Ђира. Последњег дана саборског доведена је још једна комаанија солдати у Карловце. На што је то било. Спира. То је било ради ђурковића. Њему је срамота било да остане сам у Клрловцима, — а овако може стара „Преса" донети вест, да је на мегдану остао Суиг-

Ћира. Ствари су се у Бугарској окренуле на боље. Кажу да ће сад добити што ни сневали несу. Спира. А шта то? Ђира. Но, добиће за госнодара азијагског принца од — Мингрелије. То за цело нису сневали.

П у с л и ц е, б. Пробали смо свашта. Па сад већ и то знамо, како е лепо кад српски сабор има Србина за комесара.

^5 Кад се читао синодски одговор, владике су гледале у земљу. Земља се под њима није провадила ал је пукла грдна провала између њих и народа.

ф. Што су се посланици разишли, на то ће „Н. Доба" рећи, да је то био луди ум. — Хајде нека га, само ако се призна да је синодски одговор био п р е л уД и у м. #. „Да имате мрве родољубља, ви не би седели на овом месту" — то је Герман добро чуо, али се у тај мах

Кад смо изишли на чистину видим да му је сва рука крвава Изаћосмо у М. Созонтија ме очајавајући грлио, и грозно је тужио. Ја сам га тешио, да ћу кад се вратимо казати кондуктеру, да керу у кавез метне,. јер она више простора заузима него госа јој. „Изгубио сам сав над!" Ја му доказизах, да ни Колумбус није одмах пронашао Америку, већ после тешких путовања; казах му, како ни једна од већих експедиција није одмах пошла за руком. Најпосле сам му сву историју од створења света, па све до данас протумачио и примерима разјаснио, да је свуда препона било. Он ми рече, да сутра будем спреман, јер од сутра све зависи. III. Сунце је почело изилазити . . . Пола на четир изби на торњу м-ске цркве, ја и Созонтија журили смо се колодвору. Таман ми тамо а звонце зазвони, да је време уласку. Уђемо у онај вагон где беше Макрена, али више Мопс није био тамо. Созонтија седне поред ње, а ја као обично преко. Дође тунел. Тавно . . . мрак . . . цмок . . . понда: Фискац! (звук ћушке). Већ се видело ; Созонтију једва сам познао ; изгледо је као набубрен пасуљ; образ му је био отекао. Он је са-

сетио Д а љ а, иа зато није ни умео ништа друго рећи, него : д а љ е 1 V- Никоме није већма жао што је овај сабор био тако кратка века, хао ^ци Зубу. Јер и он признаје да је патријаршески бермет много слађи него синодски одговор.

Сви знамо да је г. Павловић једногласно изабран у Панчеву за иосланика. Сад „Цанчевац" прети, да ће г. Павловића позвати, да се изјасни, чији је он посланик, ове или оне стране ? А то значи, кад није било при избору расцепа, нека га буде бар накнадно.

Српска влада измирује се — не саВугарском већ са њеним регентима, којима су дани избројани. (Раг вппШ §аис!е1.) 0. У Темишвару је изгорела фабрика пуна кратких цигара (штинкаторес). Једне немачке новине томе се двоструко чуде. Прво се чуде, како су те цигаре могле изгорети, кад не могу горети. А друго се чуде како се није цео Темишвар угушио од смрада.

Н|§. У 10 броју „Гласа Народа" поручује поп Панта др-у Н. М. у С ово: „Р а д и, м а у в е т а р р а д и о; ради ма ништа не радио!" —■ Овај мудри савет сигурно би поп Панта и нар. сабору дао. ^ Ј^ш нешто од поп Панте. „Допушта да се у његопом листу свештенство чува и с тога што је свештеник уредник тога листа. Јер, вели, каква би то тица била, која своје гњездо каља. (Поп Панта се и не сећа, како се баш овим речима у своје гњсздо унередио.)

гнуо главу, а она мирно гледаше кроз прозор. Када смо стигли у Н. запитам Созонтију: „Боле л' вас образ ?" „Образ ме не боли, него срце, што ме је ћушила она, коју ја волим као душу своју. Још дан данас воли Созонтија Макрену, ал само никад више неје хтео да је пољуби. * * Ова је прича пуна морала ; може се из ње научити: 1. Да и најмршавија женска може имати већу јачину у десној руци, него која пунија. 2. Ко хоће у мраку да пољуби, треба да је при светлости већ пробу учинио. 3. Не треба никада пољубац пре да се краде, него што неје дотична о тој крађи извештена. 4. Да је судба и тамо ћушке приуготовлла, где се човек и не нада. 5. Може се научити, како је човек луд кад љуби, или како љуби кад је луд. 6. (и последње) може се човек научити, да никад не треба за повереника узимати дописника стармаловог, јер тај све меће } „Стармали". У Сомбору 1886. По туђој мисли.