Стармали

738

„СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1886.

Него напишите у новине, нека посланици ишту од Германа да им покаже: чува ли он још ту привилегију, јер крста ми, због тога ћемо се још побити. (Деда Јова има сасвим нраво. Бог би га знао јели још сачуван оригинал привилегија.) Кад је дошао дап отварања сабора, чуо деда Јова где свира војена музика песму: „Радо иде Србин у војнике." Он криђе једном офисиру који је стојао крај војника и запита га: „По лицу би ти судио, да си Србин. Крста ти, јеси ли то господине?" „Јесам стари" — рече офисир. „Него ћу ти ко Србину и мом брату казати само две рече." И он проговори шапутући: „Заповедај дер тој твојој музици нек свира ону песму: „Где је српска Војводина? То је знаш да онако фино, у песми, подсетимо сабор, та ти већ знаш како ја мислим." „Не знамо ми то" — рече офисир смешећи се. „А бога ми нема лепше песме од оте, па макар је у Бечу писали," уздану деда Јова. Као и сви други, љутио се и деда Јова кад виде где на саборници није истакнута српска застава. „Каква је то власт понамештала овде заставе, па да нема српске. Да су ми казали да немају српске заставе, ја би им донео те још какву. Има и две на моме тавану. Нами је у Бачкој забрањено сад да истичемо српске заставе, ал нам их хвала богу нису погорели као оно после буне мађарске банке. Тамо код мене на тавану чувам ја то. Све мислим преокренуће се време, а после показујем и унуцима. Нек не умру а да не виде." Но никад нећу заборавити деда Јову, кад се на сабору стаде читати молба сељака Адама Тинтора и другова, да се успостави српска војводина и да се цркви шкодљиве особе уклоне. ,Е баш му вала," клицао је деда Јова. После те саборске седнице ухватио ме, па ми говорио : ж Нисам ја знао, да је свакоме слободно пријавити сабору жељу. А јаби написао, па бих метио баш све онако како јесте. Него знаш шта. Пиши синко а ја ћу потписати. Ал онда да читате до краја, а не тек два реда, па доста. Треба ту навести крупно. Море знаш ли ти, да тог вашег Германа, девојке певају по рогљу. Та море и деца знају, виш, толишна деца знају, да није с њиме чисто и да га народ неће. 0 војводини да метнеш, да нам је тешко плаћати патријара и војводу. Ал нећемо да патријар буде војвода, као пре. Него да народ бира војводу, па тај нека буде патријар. Напослетку кад плаћамо толико хиљада господе, може проћи и један војвода, тек само нек нам га даду. И војводина нек буде што већа. А патријар ће онда друкчије свирати." Кад виде деда Јова Гормана и спази његово хајдучко држање, он само ману руком. Е мој синко видим ја шта њему фали. Најео се, па побеснио. А ког сте му врага и дали три спајилука? Е мој брајко, лепо су свети оци удесили за калуђера седморо поста, пустињу и помало корења. А ви му дали три спајилука. Видиш ли ти како је то оад силовито ?" Кад се посланици после на познат начин разиђоше оде и деда Јова невесео кући. Шта ћемо сад деда Јово?" питао сам. „Е сац чим стигнем кући," одмах ћу ја сочинити писмо Герману, па ће му га на-

ша општина иослати. Нека зна да га непризнајемо. А писаћемо и влади. . . Море видићеш ти, да је јаче село од кмета, а сва села јача и од патријара. А то ми, ко што знаш, није на патријар." Е па до виђења деда Јово! Даће бог, доћи ћеш ти још једаред на сабор, па ће онда боље бити. Народ је старији од свакога, ал ће опет зато преживити и прекужити — свакога. + Још је сад добро. Што лармате, што тужите људи, да Вам „ аорез " чини грдну беду? . . Почекај те! жта ће онда бити док, Вам једном ваздух иорежеду! ? ? ! Др. Казбулбуц. Карловачке цртице, Чекали смо, па смо и дочекали отварање нашег српског црквеног сабора. Нас су пустили да ч екамо, као веле, ти су већ научили чекати. Па што ми чекамо ни по јада, али што се доп^шта Герману, да ево већ толико година чека оно, што је давно и давно заслужио, то тако лако не разумемо. Ал' ко нам је крив, кад нећемо да видимо даље од носа. Но манимо се тога, него прођимо се мало по Карловцима. Ма да је било јутро о дану отварања сабора, у Карловцима је било све на ногама. Тек што смо стигли из Н. Сада, угледали.мо силне војнике и музикуЗнали смо зашто су војници ту а са музиком смо били начисто да има задаћу да неком одсвира. По улицама таласа се силан свет, а у двору се ужурбале куварице. Свугда се опажала живост, па ипак је била у близини једна лешина, која је ужасно заударала. Био је то онај, који је у очима народа давно мртав. Па поред свих санитетских наредаба, држи се та, лешина у овом колеричном добу, да кужи ваздух. Е шта ће те кад неком и смрад мириши. Отварање сабора се свршило, одговор на адресу се прочитао. Герман се слатко смејао што може свом народу и даље пркосити, а народ он — није клонуо, јер би грехота била малаксати, кад пред собом гледа — лешину. Сутра дан био сам опет у Карловци. Седнице није било, па се упутим са једним послаником у шетњу. Он је велик џамбас, па ме позове у дворску шталу да видимо Германове коње. Уђемо унутра. Коња није било. Мој ме џамбас поче запиткивати, где могу бити коњи. Ја му, разуме се, нисам знао одговорити. — „Аха знам већ", повиче он. „Мора да су отишли у клубску седницу Герману." Хрђав виц, али тим више могућности у њему. ТаГерман и не општи више са људима, па шго неби тражио савета од коња, кад му ћуркови не помажу. После наше шетње сели смо за ручак. Било је говора о свему, па и о Карловцима. Неко је приметио како се Карловци дижу и како су се променули. Један му је посланик одобравао нарочито што се тиче промене,