Стармали

ш

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1886.

Међу тим босанско-херцеговачки одношаји хоће и код нас да овладају. Као што се не зна, чија је управо Босна и Херцеговина: да ли је аустријока, или турска, или пак ничија, тако се ето н. пр. не заа за панчевачког посланика, г, Николу Навловића, чији је и које је странке. У „Бранику" га рекламују панчевачки нотабилитети за себе, а у „Застави" тврде чланови српско-народне слободоумне, иначе по тврдњи панчевачких нотабилитета „анархистичне" странке, да је г. Никола Павловић њихов. То је Стеви Павловићу јако на жао пало. Чисто му од жалости сузе ударише. Јер дочим се за г. Николу Павловића отимају две војске, за њега међу тим неће нико ни да зна. То је ужасна неправда. За једног Иавловића отима се толики свет, а за другог Павловића нико ни не мари, уз то онај први Павловић није ништа, дочим је овај други уредник „Нашег Доба." И мени је то веома жао, па да би се колико толико ублажили болови г. Стеве Павловића, предлажем, да му сви „Стармалови" сарадници пошљу ж кондоленц-листу," да му изразе тихо саучешће у веговој големој тузи. То ће га мало разгалити, те ће нам са својом дружином оиет онако свеже и родољубиве чланке писати. Кад су такви одношаји код нас овладали, да какви морају тек у Србији бити ? Ја држим, да је тамо много боље но код нас, макар што се тамо сада нико не отима за Перу Тодоровића, као што се ни код нас нико не отима за Стеву Павловића. Док је Пера био народни борац, донде му је свако морао скидати капу, али сад богме скида он капу горима од себе. Но нисам хтео о том говорити, већ сам хтео рећи, како се као Србин радујем, што је Србија под напредњацима у култури и вештини превазишла своју посестриму Угарску. Јер дочим се код нас само на поштама краде, то се у Србији краде и на поштама и на же ШФДЈшетжж. Како се може ж без ајзлибана брзо путовати. Враголан је био од ваЈкада мој пријатељ Созонтије Чангрталовић ! — Увек се шалио, увек певукао; па што се радовао, кад је кога могао на танак лед навести, — то више не роди! — За њега и нису поетојале бриге, јад и туга! У његовом речнику биле су побележене само речи: весеље, шала и смеј; па зато је увек, чим би баш морао нешто озбиљније размислити, одма ударио у његову најмилију песму: „хеј! На част цару, сво царево благо /■' или у још милију: „стара баба ил' тараба!" — па накренув шешир на лево уво, одпевукао би тако свагда оне озбиљније мисли, које му се кад-и-кад и нехотице у главу увући хтедоше. Путовао је много, а у оно доба наравно не са жељезницом. Ко је онда и помишљао на то, да ће н. пр. из Митровице у Нови Сад, иреко наших ливада и њива кроз наше брегове и шуме хујати ова ватрена хала, која сваким хуком као нркосећи гунђа: Маџар ембер нем туд рацул маџар ембер нем туд рацул а т . д. и т. д. — У оно доба беше наш Сремац, или наш Бачванин, са својим малим,

љезницама, као што доказује онај чивутски случаЈ са путничким картама на жељезници. Ако тако у вештини буде Србија и даље напредовала, то нам српскочивутски „вештаци* могу веливе услуге учинити, јер они сигурно неће се за увек ограничити на крађу само путничких карата, него ће почети красти и живе људе. У том случају могли би нам ти „вештаци" велике услуге учинити. Ми би одавде у жељезницу стрпали нами немиле особе, а они— „вештаци" —нека их онда украду, кад прођу Угарску и ступе на српско земљиште, па макар те особе окићене биле и орденом св. Саве. Свети Сава ће се на то најмање љутити, шта више, послаће им свој благослов, а ми ћемо дахнути душом, те ћемо се моћи веселије шетати. Онда ће сигурно и моје „шетње" веселије бити, а за сад примите их и овако жалоотиве. Милисав-

У ш т и п ц и. Богиња истине иослала јс Европи ОЕај исправак: „Министар Калаји рекао је у делегацији, да је у Босни већ р е д. Но он је сигурно хтео казати, да је у Босни већ л е д, које је песледње и истина. * * * Французи увађају порезу на нежоњење, Добре патријоте треба сад да се раставе од својих жена. * * * Нове пушке стаће нас око 50 милијона форината. Како су сад оскудне европске државе ја мислим да би нас за половину те своте, свака од њих оставила на миру. * * * Ја да сам делегат, пристао би да се даде војеном министарству само једна форинта. Ито али срчаним „ вранцима" наш п ајзлибан ," и доста се пута десило, да се покојни чича Аћим, из Мартинаца фалио, да ће са његовим „вранцима," прејурити цео Срем, а да му се коњи не уморе ! — Бачвани су били у оно доба „мустре ," од кочијаша, и млоги путник осећао се на „сицу" што му га кочијаш из мирисног сена справи, боље него данас на „ведерима." — — — — Наш Созонтије Чангрталовић био је у оно доба не само весељак, него и млад, па као што се то већ дешава и — заљубљен! Али онако, што-но реч • нреко ушију! — У Новом Саду склопише једног дана одбор за приређивање неке забаве, на којој ће први пут неке „ о Јразине," гесГе п маске а односно г чувидеуараво „крабуље " публику увесељавати. — Дакле први, тако звани и чисто српски речено „МазкепЂаИ. " Разуме се да је наш Созонтије био међу првима, али деси га малер, да је имао нужна посла у Београлу и Земуну, те на неколило дана пре тога бала мораде на пут, али са намером на време натраг — стићи и забаву никако не пропустити. „Но иуту се рока незна. и веле наши стари, и тако се десило, да је наш весељак морао остати у Земуну до самог дана забаве. Знајући то, отиде једном земунском кројачу, те уз помоћ овога направи себи одело, у коме ће као „ маска ," ићи; бојао се да се неће одоцнити, а овамо није код куће још гишта спре-