Стармали

А

„СТАРМАЛИ"

ВР. 1. ЗА 1887.

х. Сад смо чули, да Лендербанка није у Србији | добила само мононол дувана, већ и право да може по Београду наоружане Србе у својим кућама убијати. Пунгка пуче, родбина јауче, Но можда је то та пушка, којој је суђено да пробуди успаване духове.

□ . Честитамо новом посланику новосадском, Павлу Морицу. Дабогда и он скоро постао гдегод владиком. Оа избора у Оомбору. Наређено је од консисторије, да се најпре има изабрати подпредседник, па онда попунити општиеари. — Нећемо, нећемо ! виче народ у авлији. -— А шта нећете ? запитам једног у опаклији. — Та ми не звамо, ал тако нам је казао господар Јаша Лалошевић да треба само викати: нећемо ! Одем у дворану да видим о чему је реч. Изасланик конзисторије изнео је на тапет избор подпредседника по својој инструкцији. Јаша Лалошевић се попео на сто, те гази зелену чоју, а руком маше своме народу да за њим дођу. Народ покуља у дворану, још се неки попеше ва зелени сто, те изасланика конзисторије дотераше до дувара, као Краљевић Марко цара Сулејмана. Изасланик пошље по асистенцију. Дође поткапетан са 20 пандура. Ишту општинари од поткапетана, да начинк реда. — Па ја не видим ту никаква нереда! одговори поткапетан. — Народе! виче Јаша Лалош, ко сад држи с нама, и ко с нама буде после гласао за посланика, казао је г. жупан, тај неће плаћати парохијал, Ко дакле сад тера пркос и доцвије ко при избо-

ру поелавика буде нродао своју душу несрпском духу жупановом, тај неће морати на своју православну српску цркву давати 2- 3 фор. годишње. Проти се прети с јавним инзултовањем ва скупштини. Немојте питати к о прети, јер то није нретио кожух, него господски капут. Прота поплашен даје оставку као изасланик конзисторије. Граја, вика, ларма, претња, чудо, покор. . . Поткапетан још не види никавва нереда! Ма^ Јустинија — регеа! типЛш ! Телеграм се шиље у новосадске новине: Избор текао у најбољем реду. Живио!

Миша и Глиша, Миша- Играш ли ти, Глишо, билијара? Глиша. Не играм, бојим се да не подерем зелену Ч0 ЈУМиша. А како се Јаша Лалош у Сомбору не боји да не подере чоју? Глиша. На билијару ? Миша. Не, него на столу у општинској дворани, кад се оно попео, те стао бесомучно скакати по асталу и бацакати се.

Фрајла Мара, Ала ми се „фрајла" Мара и з д а л е к а допада !, ал од кад је из бл.изине моје око угледа, више ми се н и и з д а љ е никако не допада ! Др. Назбулбуц.

Да" рекох ја. „Шта да?" „Па да, ти ју љубиш!" одобравао сам му ја, јер Је врло чандрљив кад се напије. „Па теби није то ваљда право? !" „Сасвим ми је право!" „А јел да је лено створење?" настави опет он. „Божанствено!" „Па да се онда не заљубе у њу! Шта велиш?" „Да !" „Шта да ?" „Свако се мора у њу заљубити!" „Ах ти си савршен магарац!" рече ми он сасвим озбиљно. „Зашто то ?" Зато! У њу се несме „нико" више осим мене заљубити !" „Она је божанствена, у њу се само ти смеш заљубити, она те воли, ти си леп — и хоћеш још да ти кажем штогод!" говорио сам муја као на испиту, да му све буде по вољи. Доста је. па сад ћути!" П ја сам се морао покоратити његовој заповести, иначе би се могао и потући са њиме. Зато одем и легнем на кревет где ме Морфеј ухвати за нос прислони ми главу на јастук и ја заспим.

Било је већ сунце на заходу своме, а на прозору се укаже друго сунце — Добрила." „Ох!" уздахнуо је он кад га је обасјала сјајна светлост њеног лица и он се реши да данас своме осећању одушке даде. Племенита му мисао паде на ум. Оде до стола и крупним писменима напише на по табака ове речи : Госаођице Досрила! Овим вам изјављујем да сам у вас смртно заљубљен ја Ђор1)е ЗолиЛ. Савије лист и отиде на сок°.к, где је и она т. ј. госпођица Добрила шетала се. Допустите ми госпођице, да запитам за ваше штовано име. Ја сам: ђорђе Золић ученик овог и овог разреда! „Особито ми је мило, моје је име Добрила Кљештић!" одговори она умиљато га погледавши. „Госпођице — извините — али осећајући со сретним што сам се с вами упознао, бићу тако слободан да вам дам овај листак, да он у место мене говори !" И он јој даде ону цедуљу, и сав је поцрвенио. „Ах — извин — —!" и као кошута отрчи у двориште .