Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 1. ЗА 1887.

Анђелићев страх — на лихо, Чујемо да се Анђелић још никад није тако умашио, као оно пре две недеље дана, кад је вицео у једној групи осам стотина потписа ланчевачких Срба. Он је за дело држао да се тако масиван покрет може данас тидати само њега. Држао је да је то њему неповереница. Кад је видео да није тако, — зједо се обрадовао. Но да л' ће му радост ова трајна бити ? — Јок Ако се ГЈанчевци стари српски муњосевци сложе, — бар а<1 ћос.

Оомборијаде. У С о м б о р у воде сад главну реч „б у р г" и Ј аш а. Отуд толико бургијаша. * * * Кад их упиташе: ко је међу вама г л а в н и бургијаш ? — они одговорише: „Нико!" (Али то је само „да се Власи не сећају", а потајна им је „макеима": да пред и з б о р е (за земаљски сабор) најпре о б о р е дојакошње вође; па да их у том послу нико не позна — окренуше „кожухе" наопако!) * * * Исти бургијаши (по примеру француске револу• ције, која је народну скупштину нретворила у „конв енат") наумише (к'о вентаради) да и они претворе сомборску општину у „општинат" (општи инат !) * * * И кад се та турска намера у последњој „црквеној скупштини" сомборској срећно извршила, „српски народ" (у „кожуху") дерао се из свег грли: „Чок јаша!!" (Највећма се дерао Ј а ш а и још три к'о (ч)и ј а ш а ; а Није ни он морао дуго размишљати шта је то кад опази где иде неки дебељко а и с мислима и персоном „Добрилин отац." Шта је и он знао него свечано се вратити натраг. 3. „Цедуљу сам оставио у ону црвену књигу, пази само да ју не залепиш натрашке !" рече Добрилин отац својој жени кад је ношао у званије. Чим је Добрилин отац отишао у званије, госпођа мати која је била иначе врло изображена женска, само није знала читати, а „можда" и писати, оде да узме цедуљу па да ју прилепи на сокак, забога већ недељу дана како је стан празан, Ту је ђаво ! У истој књизи где је оставио Добрилин отац лист на коме су биле ове речи наплсане: У овој кући има стан за издаваље! — у тој истој књизи био је и онај лисгак што га је ђорђе дао госпођици Добрили. Шта би друго и могло се десити, него да је госпођа Сока Добрилина мати, пошто није знала читати, баш случајно набасала на ђокин лист, и сасвим га мирном савешћу прилепила на сокак, да га чита свет. Није дуго потрајало, ал ти се скупи читава руља

у тој плебејској вици пропиштала је и усамљена „ј е р ем и ј а д а" једног митолошког „п л е м и ћ а", да се могла чути чак до „бурга".) * * * У том чуду мал' се није једна српска нословица тумбе окренула, те у мало што није „један (Ла)л о ш избио д в а Милоша !" (А један Ш в а б а, кад је све то чуо, слатко се насмејао и само је рекао : „па! <1аб ег§1; — јиз1 Дишт !") Митка Глади^ учитељ мудрује. — Ерче ми црева, па да се мало разонодим, одох на жељезничку станицу. Кад тамо, нађем мог пријатеља из Београда Потужим му ее на своје гладовање. Пријатељ ми у смеју одговори : „Ох човече, та што не иишеш Мерлату и Оучију у Париз, нек те упознаду са тајном, како се може 50 дана гладовати!" —Будала тај мој пријатељ. Шта да учим 50 дана гладовати, кад ј& већ гдадујем од како сам учитељ. — Журимсе прексиноћ из гостионе. Заустави ме Јанко и пита ме куд се журим. — „Како се врагу не бих журио. У овом добу крађа, може ђаво донети лопове и у моју собу, па да виш белаја, ако ми од несу ону једау — харингу!" — Читам дау Сегедину гладује неки чивутин Флајшер 40 дана. Како је чива цосетљив. Он ће од свог гладовања заслужити коју пару. Ја већ толико дуго гладујем, 4 па ни сам заслужио ни 5 крајцара. Кам' среће да могу гладовањем заслужити бар 5 крајцара дневно, купио би бар једну — салваладу. — Прекјуче нисам имао ручка (како умем да лажем, као да Је то само прек^уче било!). — А шта и шта ја већ нисам имао?! Ал' пардон! Једно сам ипак навек и м а о, а то је била — г л а д. света пред Добрилином кућом и гласио се смејући призивали су и друге да дођу и да виде чудо невиђено. И ми смо ишли баш из школе и радознало пођемо, да видимо што се свет искупио. „Овим вам изјављујем да сам у вас смртно заљубљен ја Ћорђе ЗолиЛ" Те сам речи прочитао и погледао у 1)оку који сав као крпа пребледи. „Сопзитаћгт ев1;!" рече он сасвим тронут, кад је међу светином опазио и „Кату Блебетушићку," која „ником ништа" неби казала (кад би случајно онемила.) „Јест! Сопзита^иш ез!" завршио сам ја пун саучешћа. * * * Сиромах ђока морао је и овај удар да нретрпи, и још је већма заборавио на њ, кад је прочитао у сведоџби ову утешителну реч: „таШ гиз." Истина за неко је време наступило „помрачење специјалног сунца," али је и ту љагу ,зуб времена" оглабао и само се кад и кад поред чашице вина насмеши ђорђе па погледи на Добрилу са речма „ Сеђаш ли се жено онога листка?!" Седам