Стармали

„СТАРМАЈШ"

БР. 3. ЗА 1887.

Него има људи, који ипак нису задовољаи, у првом реду није задовољан Мориц Паја. Прво, кошта га пут много, друго, у Новом Саду беше мршав дочек, а треће, у Јарку нит га је ко дочекао нит је ко хтео његов програм чути, те је тако сиромах Мориц осрамоћен морао обраути кола и вратити се натраг у Нови Сад (Међутим је „Пестер 1ојд" донео брзојав, како је Мориц 11аја уз пратњу силвих кола и бандеријума отишао из Новог Сада у Јарак и да га је тамо дочекао силан народ, којн се после Пајипог говора изјаснио, да ће увек држати са либералном Тиеиаом странком. Болге мој, да се нешто на лажи пдаћа пореза, уредник „Пестер Лојда" зацело би био први вирилац у читавој пештанској жупанији ако не баш у читавој земљи.) У другом реду незадовољне су новосадске домаћице, јер кад је Мориц Паја одлазио натраг у Будимпешту, нису могле до десет сати пре подне добити путуњу воде ни за које новце. То изгдеда као да је шала, ади је цела истина. Јер кад је новосадски посланик полазио натраг у Будимпешту, све су путунџије — дали по налогу и за плату, пли из добре воље, то не знам — изјахаде на својим парипама и тако свечаво испратили Морица Пају. За то новосадске домаћице нису могле добити дунавске воде ни за које новце и ето за то су и незадовољне биле, те су Морица Пају обасуле лепим речима онако, како то већ женскињама врло добро од руке иде. Кад је већ реч о женскињама, онда сам се сетио и калуђера. Сиромах Радић ваљда се сав погубио, што и опет није иостао владиком. Тако ће му младост протећи улудо, а кад једном остари као вели: на час? вам онда владичанство. Међутим се Герман спрема на велику шетњу. Веле, чим посвети за вршачког владику ' ~ оемпмш. Г) Двобој, -Ч -^ ((јвршетак.) Еад 6л ме ко-год иитао, шта сам у то доба мислио, добио би одговор, као и ја од мог колеге Т. кад је са бележничког испита — који је иосле мене полагао, — кући дошао, те га ја из љубопитства занитах, каква су му питања задата била. „Та не питај, јер нисам знао у онај мах, јесам-ли мушко или женско." Само се као кроз сан сећам, кад је Илија громким гласом викнуо: „Један" а то беше знак, да се на већ одређеном месту у позитуру ставимо. Два" да извадимо пиштоље из џепова, и један на другог наперимо, ... . но; „Три" не чусмо, а и Илија га не изговори, место те команде наступи грозан трагикомичан тренутак. Јер на команду: „Два" машив се обојица аутоматично у џепове место србијанских пиштоља извукосмо сваки из свог џепа по једну „кобасицу крвавицу", које је, — док смо нас двојица опроштајна писма пиеали, пријатељ Илија у наше џепове утутнуо, а пиштоље извадио, тако да ми то ни приметили нисмо.

Нектарија Димитријевића, онда ће се одмах кренути на пут у Сан-Ремо или чак у Кајиро. То је требао Герман одавно учинити, па да је што даље отпутовао и разуме се да се није ни вратио. Бар би ми овде имали мира. Само не би смео Герман собом понети ђурковића, јер онда би хрватски и угарски сабор изгубили свог шаљивчину, а то би грдна штета била. Јаша нам Томић дакле поштено и часно одслужи своја три месеца у Вацу. За то је и добио од директора ,Вз1оћип§з-Секге1;,'' т. ј. пиомено којим се отпушта. Сад ме мори радозналост, ко ће се после Јаше од Срба одшетати у Вац? Ако „Застава" буде и даље такве судбине, као до сад, онда ће се редакција брзо исцрпети и на ред ће доћи слагачи, па напослетку шегрти, што односе рукописе и доносе коректуру. Него ја велим, било је благослова доста. Време је, да свако гонење једном престане. У осталом, како бог да и срећа јуначка. Милисав.

* * * Као архимандрит манастира Месића волео је новоизбрани владика само цвеће. Но стоји писано, да је и „человјек. јако цвјет селна," па треба мало и человјека да воле.

Мој супарник је први познао, какво му је оружје у руци, те се у оној раздрага ности баци истим према глави нашег врлог пријатеља Илије, кога срећом не згоди него које падне на сноп један рогоза, коју кобасицу Илија као трофеју високо изнад главе уздигнув, узвикне : „На пиво, браћо, а кобасице ево!" Ја у први мах не знађах, шта се збива око мене, него тек после неколико осујећених покушаја да на мојој крвавици кобасици ороз подигнем, уочив боље ту смртоносну (аНаз животворну) справу једва увидех племениту накеру нашег пријатеља Илије. Држећи још у руци оминозно оружје, једва једном и ја дошав себи одушевљено узвикнух: „За тобом, Илија и нуз ватру и нуз воду, и у п ив ару." Тако и би. Кад се подоцне у вече нас два јунака, еасвим измирени, и загрљеии кући враћасмо, бесмо и нехотице сведоци једне љубавне изјаве, која се збивала између њих двоје у капији пароховој. „И ти си мислио, да ћу ја оне мазгове већма волети него тебе, драги мој „Пишта," зачусмо нежни гласић једне женске, у ком познасмо нашу обожавану. „Ти волеш мене, ја волеш тебе, но твој отац рацки поп, не даш мене теби, шта ћеш радиш онда ти?

У Ш Т И П Ц И. Благо нами ако је архимандрит Димитријевић постао срнски владика, а тешко вами ако је постао само оно, што архимандрит Руварац није хтео бити.

* * * Кад је народном добротвору ћупићу позлило, он је потегао чак из Африке у сво,1 завичај; народни добротвор Герески дошао је из Русије да умре међу