Стармали

СТАРМАЛИ" БР. 6. ЗА 1887.

млатати прстима те рече: „Овде не може бити човек паметан. Ниео ее зна гдеје. Просто — несталога, А? Шта ви мислите о том?" „Мало час сам баш чуо. И сам сам завиривао по јендецима. Ад ко зна, где је тај отишао. Ваљда се завукао иза камењака или скочио у какав бунар." „Бог с вама гоеподине, како ви то говорите. Шта би тражио иза камењака и зашто би скакао у бунар? „Па чуо сам да је болестаа." »Дабогме да је сиромах болестан." ,А ја сам чуо. кад год се поболе, онда се завуче дегод, где га нико не види. Кажу, не може га нико наћи.* „Ух госнодине но богу, како то говорите; — где ће вам душа? То су само они код „Заставе" могла измислити. Па зар су ваистину написали да се крије по јеедецима иза камењака? Е јеете ли чули, то је сувише. Свака се хришћанска душа мора против тог узбунити. Пфуј!" „Ја не знам дали ,3астава" води о изгубљеним кагарцима бригу, тек мени је казао онај чобанин." 0 коме говорите ви то? разрогачи се на ме отац намесник. „Па зар не разбирате ви о магарцу који се изгубио. Ено га вагп чобанин свуда тражи." „Какав магарац, бог с вама?! . Оно истина да се изгубио и магарац од јутрсс, ал ја говорим о њему, о господину Герману ..." — И ту се сад обојица почесмо смејати, Мало после започне отац намесник и опет разговор: Дакле шта мислите, где ће бити отприлике?" Молим да се нре свега разумемо. 0 коме питате? 0 овом или о оном?" „Ух човече божји, шта је вами данас? Ил сам зар ја тако збуњен да не знам шта говорим ? Питам вас: „Шта мислите, где се сад налази његова светлост?" ~н5дж®55ЖжГ Зарука у вајату. — Хумореска (Свршетак.) Пође ми некако за руком изаћи из бурета, али то већ бијаше дочуо и Султан — но не онај у Цариграду, већ овај у чика Пајиној авлији — те поче несретник вршити своју дужност. Ухвати ме за капут па повуц! ја себи, он себи, док велик део капута не задржа себи у устима. У то опази братију на тараби, остави мене те се приближи њима; усправи се уз тарабу па шчепа ђуку за ногу; Авр&м пако да би извукао ђуку из напасти, ухвати га за рамена, да га не би Султан с' тарабе свукао те се „ушћиз гтШз" упусте у жестоки бој. Еад на једном зачу се: кр — кр и браћа се скупа с тарабом нађоше на земљи. 0 „вели јеси, Господе," али и чудна су дјела наша! Сад би се додуше могло очистити чувства, али ја са по капута, а ђука без шешира. — За час се Султан ушири, а ја браћи тихо прошапутам: „Одступите силни од силнијех"! Кад се зачу лагани ход, а у исти мах осетих јаку врућину око мојих ушију и зачу прасак, који је по свој прилици био посљедица те врућине. Обазрем се, пак

„Откуд ћу ја то знати? Ви бн требали о том да сте боље обавештени." „Хе, ал то је баш оно; нако вам то не уме казати. Као да је у земљу утоауо. Ето видите данас баш читам „Србски народ." Одговара на питања, па велв: Његова Светлост неће да се зна место његовог пребивања, да му не досађују с писмима." „Еоји се ваљда, да му не шаљу поверенице." Отац намесник ме лукаво погледа. ,Верујте. није то. Биће ту друго што. Видате чудан је данашњи свет. Зацело су аегоги арнјатељи нагрнули на аега с нисмима, ишту од њега новаца, те му ни тамо не даду мира. Знам ја добро ту жену. Себичњаци, ауки себичњаци. И тако сад ником неће да се јави, Верујте може му се што десити у страном свету, тако забачеаом, окриаеном, па да нико и не зна ништа. Баш сам мало час говорио о том с братијом. А такав човек. Срце му злата вреди; а душа као боснљак. Никад већемо ми имати више таквог патријара." Ја сам се нанравио као замишљен. Хтео сам да видим верује ли тај човек у то, што ми је мало час рехао. Извукао сам аовине из џепа, пружих их оцу намеснику и рекох: „читајте." Он се намрштио. Дошао је у малу неиршшку јер новине беху немачке, а он не зна немачки. Но брзо се прикупи, па рече: „Зар ви не знате?" „Шта ?" „Па то, да сам се завештао, да нећу читати никаквих других новина осим „Србског народа." „Е то је што друго. А у овим се новинама описује земљотрес. Врло је занимљиво. Има допис из Нице." „А јел страшно било?" То ме јако занима. Неки веле да је Његова Светлост отишла баш у Ницу." „Ето да вам кажем отприлике шта стоји." За тим сам развио новине, те почех превађати неке вести имам шта и видити! с мисли и персоном Чика Паја за моји леђи. Ах, како ми је тада било! врућина, боже, да није горе било нити оним трима младићима у ужареној пећи. И они ми тада падоше на памет, јер и њих је тројица било. — И нас је додуше тројица, такођер б и л о, јер су браћа очистила чувства а ја остао сам. Хтедох већ и ја да попевам попут оне тројице: „По среди пламене стојаште појаху," што бих на сваки начин и учинио, да нисам у Чика Пајиној авлији, па још пред њим. Опружим напокон краке те хтедох и ја за браћом, али ме снажне руке Чика Пајине задржаше и он височајшим гласом загрми: „Да ми се ниси с места макнуо!" Шта ми остаде друго, већ предати се мирно својој судбини, што и учиних. Међутим ето већ и фењер носе, да виде тарабе. Јао кад спазих Наталију, гди она баш носи фењер, спопаде ме грч те у мало да се нисам стропоштао; покријем лице рукама, напрегнем све силе те се хтедох отети, али се Чика Паја продера: „Јанош, момци, овамо, лозу му његову (то му је била обична псовка). Момци дођоше и ухватише ме; али се на моју велику