Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 6. ЗА 1887 .

о земљотресу. Кад дођох до оног места где се опнсује узбуна становника, њихово бегање по улицама додао сам и ово : „Мвоги су мислили да је дошао страшан суд. Један калуђер, висок, крупан сед човек, с дугом брадом, иотегао је бегати као и свп други ван вароши. Но док је остали свет бегао средом улица, што даље од кућа, тај је калуђер ишзо левом страном, тик поред зида. Неко му је довикнуо, нека пази да се зидови не сруше, а он одговори славенским језиком; „Зар не чујете глас страшног суда, који грми: Праведници деснују а грешници о шујују." Ја морам О шујују." „Славенски је то рекао ?" запита отац намесник дркћућим гласом. А да није говорио српски?" ,Славенски, српски, то је све једно,* рекох ја. „Отац намесник побледе, те рече: „Е оида нема сумње, то је био он." „Ко он?" упитах. „Па он, Герман. Видите дакле, ипак је био у Ници. Хм, хм." И отац намесник се нагло опрости самном. Он је потпуно веровао да је онај калуђер био Герман, јер га и сувише добро — познаје. + У ш т и п ц и, У Европи се нешто мути и „облачи." Ал док се Европа „облачи" нас полагано — свлаче. * * * Кад из тих облака пљусне, ми ћемо да падамо. * * * Бугарска влада је своје здраве противнике затворила, рањене офисире је убила, а само погинулима не мога ништа. Па зар да не дођу људи до уверења, да је у Бугарској најбоље — гинути,

I * * * Офисиру Филову дала је влада дозволу да може из Бугарске о т и ћ и. Јест отићи, ал баш је он рањен у обе ноге. * * * Код нас и опет подигоше порезу на возарину. Није опасно, јер ћемо и онако још мало па сви п е ш к е. * * * Ако ово порезовање и подрезивање дуго устраје, неће ништа остати од нас, а још мање код нас. * * _ * Једва се једаред и „Стармали" слаже с кикиндском конференцијом. — Ал с оном, што је ово дана основала ратарску читаоницу. * * * Није чудо што је изостављен из бирачких листина румунских посланик Т р у ц и ј е. Дабогме : „труц ј е." +

Ћира. Шта ћемо сад? Новине кажу, да је г. управитељ позоршпта казао, да г. Цветић каже, да је он писао драму „Немања". Спира. „Кажу", „казао", ,каже". — А знаш ли ти шта каже једна латинска пословица: ЈесИ ст ргос1е$1. Ћира- Е брате, нећу ти сад под старост учити латински. Волим веровати, ако хоћеш и то, да су сви напредњаци аутори те драме.

срећу угаси свећа у фешеру; помислих бар ме неће Наталија познати. У то се зачу Чика Пајин глас: „У вајат с њиме!" Хеј срећо, срећо, где си сад ? Помози св. Алимпија! Ја се збиља нађох наједном у мраку. Мрак боже, па ни у хаду валда није другачије. — Већ сам мислио, да би ми боље било у хаду; тамо бих се бар молио Плутону, да ме опрости мука, којесу меиз љубави задесиле, јерјеи он знао за болест љубавну, кад је украо своју Перзефону. Пипај, пипај, по мраку напинам напокон нешто мекано. Не размишљајућ ништа даље, премда ми је било слободно до миле воље мислити, изврнем се на тај мекани предмет, и брзо се нађем у крилу Аврамовом. Сад ће читаоци мислити, да је то мој друг Аврам. Камо те лепе среће! али ово је праотац Аврам. У том стању тако нађем се на другом свету. Али колике промене! Нити ту срушене тарабе, ни подераних канута, већ напротив: ја „8а1опта821§" обучен, замном иде гајдаш, а уза ме нико други, већ главом Наталија. Нас пако окружавају многобројни сватови. Мој пок. отац закитио се са два рузмарина па иде и он да нрисуствује најсвечанијем моменту свога сина; чика Паја опет, кога год види, зове га, да дели с њим ту радост, кад му се јединица удаје.

И баш ми на црквена врата, — ал ја осетим гди ми нешто претрча преко лица. Тргнем|се те се из највећег весеља спустим у највећу тугу, кад се сетих да сам у вајату Чика Пајином. Хеј боже! Како ћу сан да растумачим? Да ми је бар ту Јосиф, који је протумачио сан цару Фараону, и његовии послужитељима, који су скупа с виму тамници били. Међутии бијаше већ зрачак светлости и у вајат продро и ја познам, да је већ дан. Још мало па шкљоцну брава од вајата, отварају се гвоздена врата, а ја у крајњој нужди запевам гласом велијим: „Не отвр ати лица твојего от отрока твојего" и то велико осмог гласа, као што се пева на беле покладе на вечерњу. У том се већ и комисија, састојећа < јд Чика Паје на челу, Чика П ајине госпе, Наталије и полицајног комесара са још два ситнија полицајца, приближи мојој постељи. Ја се дигнем и да видите, лепо сам изгледао; ностеља ми је била неки велики сандук с очешљаним перјем, и то, ако се не варам, ћурчијим. „Ао лозу ти твоју" рече чика Паја, „дакле ти си то? А који те враг дотера ноћу у моју авлију, да ми срушиш тарабу и начиниш читав русвај? Наталија кад је видила да сам главом и носом ја., *