Стармали

44

„СТАРМА1И" БР. 6. ЗА 1887.

тамо у даљини обријати браду и бркове! (Ово друго много би лепше изгледало.)

*** Ако је бидо зазорно шиљати неноверениде српском патријару у Карловце; ваљда није зазорно слати неповеренице грчком свештенику у Италију (роз1;е гез^ап^е).

Благо оним ,српским" листовима којв искључе из српских читаоница: те могу таки већу субвенцију тражити (и добити).

□. У и Панчевцу" је неко замахнуо са чланком бомбастичног наслова: „ВассШиз зегђхсиз ^и1§аг18 к . Али ево нема му продужења. Ил је сустао писац или — читаоци.

Ћира- Сад може Бисмарк свирати седам година У гајде. Спира. Ал у какве гајде. Ћира. У папагајде. Спира. Да богме да може, јер ће морати.

П у о л и ц е, фј:. Краљ Милан највише је аплаудирао при вредстави „Немање*. (Али кад би Немања устао не верујем да би тако живо аплаудирао Милану.)

Ш. Између Угарске и троједнице има опредељена граница. Само што маџарски језик неће да зка за границе. (Е онда дабогме не може бити ни г р а нчице-измерења). ©. Мочари поручује да он у справедљивости својој није сам. Ми би волели да се о томе уверимо, — ал ако је сам, ми му желимо Самсонску снагу.

А. Неки веле: Хорватовићу мора да је већ дошло до густа, кад мораде да захвали. Други веле: Није му дошло до густа, већ на против сад му се тек разб истрило.

Боже мој, како се времена мењају ! Под Турцима су гусле браниле и крепиле Србе; а под цивилизацијом морају Срби да бране гусле — од олупинска полупања. Н. Анђелић је далеко. Дали ће сад карловачки богослови пустити браду и бркове, или ће Анђелић спусти главу доле и дубоко уздану ; а ја употребим све силе, окуражим се те одпочнем орацију, како ме у његову авлију није дотерао никакав ђаво, већ на против анђео, и то баш његов анђео; како сам ја силно заљубљен у његову јединицу, да без ње нема ни мени живота. Ноћас да сам хтео дати видљива знака тој мојој љубави, а што се тако десило, то му је крива госпа Чика Пајина, што је дала метнути буре за кошницу баш онде, где је најзгодније прећи преко тарабе; а Чика Паја да је крив, што није пре видио, да је тараба од доле иструла и да није у стању одржати два човека. Напокон*слободнијим гласом рекнем Чика Паји. „Чика Пајо, као што видите, ја и Ваша јединица ми се милујемо, и то тако, да једно без другог не можемо живити. Ја за који месец бришем са својих ципела прашину гимназијску и прелазим на више науке те сам за коју годину човек свршен, и то ако бог даде здравља и среће, са сигурним и лепим лебом. Ваша ће јединица тада бити у најбољем добу, па мислим, да ћу бити достојан руке Ваше кћери. С тога, ако сте пријатељ јсвому детету, ми-: сдим, да ћете стиснути моју и њезину руку, те благоеловити нас као заручнике након четир године." Наталија се не могаше одржати на ноцу, »ећ се бида лрихватила за своју мајку, да не клоне на земљу. Чика

ф. 0 овом променљивом предпролећњем времену пише нам један пријатељ овако: Сад је заиста тако време, да човек не зна или да зимски, или да летњи капут — да у залогу.

Рекли-це, Рекли поп Панти : Буди попе човек ! А он одговори : па био саи. Рекли постарој девојци: белиш се! А она: Кад ме тако црните, од сад се морам још већма белити.

Паја пако разрогаченим очиаа погледа на Наталију те јој тихо рече: „А слажеш ли се ти, сине мој, с речима овога? Ја како видим, вас двоје сте се споразумели." Наталија сави руке око врата свому оцу те кроз плач рече: „Јест, отац драги, све је тако, погодио си; ми смо се споразумели; немој ме убити, а мамица већ неће бити опозиција". На то Чика Паја свечано : „Е кад је тако, децо драга, бог вас благословио! Подај сине, руку Стојку; од данас сте заручници. Ти гледај да свршиш науке своје, да будеш дика своме роду, својим родитељима и мени, који ти дајем оно што ми је најмилије, па кад свршиш своје науке, постанеш свој човек, купи сватове те дођи по девојку." Ти, Јанош, иди одмах по мајстора Симу тесара, да га погодим. да ми прави нову тарабу, а ви, г. комесар, извините, што сам вас узалуд потезао, ово је наше дете, а никакав зликовац, није као што сам мислио. — Хајде сад, синко драги у свој стан, а врата су ти од моје куће у свако доба отворена." Поклоним се учтиво те пољубив руке тасту и пуници — сад их већ смем тако звати — одем у свој стан. Вратија још у најбољем сну; а ја сам врло красно изгледао; хаљине мокре па још од перја, како сам у њему спавао. У то се трже Аврам те баци крст на се, *кад ме спази.