Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 6. ЗА 1887.

.✓V Ео има веће право ? Прзи Новембар донесе „Све Свете", а сви свети маџарске задушниде, на које се искупише просјаци даподеле оно, што народ маџарски тај дан код цркве поклааа. Просјаци сви сеце у два реда у порти, па приврћу и трљају бројанице те гунђају и гунђају шта који зна. Измешали се у том реду и Срби и маџари из места и са салаша, па чак и „Помрчина" из Мола закасао се> мислећи, да ће овде боље ћарити. Он нема бројаница, па да не дангуби — вади из торбе парче по парче леба, те жмиркајући гважда канда се најмијо. Толике залогаје одгриза, мислијо би човек изаће му дољна вилица из свога меета, а кад мора да прогута — нрипуши са оба палца очи, да из главе не искоче. Ал да оставимо њега нека се гуши, а ми да идемо на други крај, тамо где се нека граја подигла. Посвађо се један матори просјак са једним младим богаљем, а зашто ? ево: овај млади се пројсак замеријо оном што му је реко^ да би још мого радити. Овом мат^ором није више требало, подиже батину и продере се: а шта ти мени заповедаш, јел ?! Та мој је дед бијо просјак па и отац, а ти ђубре почо јуче тај занат, па већ оћеш неко мачије право да имаш! Бијо би га и ождрапијо, да се кудушбиров није умешао.

ђак .Гавра, (Верешмарти.) Гавру ђака мори тешка брига, Учи, грува — пред њим грдна каига; Не би никуд гледн'о за по света, Али мува баш на нос му слета, Е, на то је веће гледн'о И гле! виде чедо једно. „Еј, сестрице, да лепо ти лице, Дед да зберем са њ' две-три ружице!" „„Гавро ђаче, да лукав си јако, Ман' ме с миром, видиће наслако."" „Ништ' видиће!" плахо ђаче збори „Пољубац ће сватове да створи." „„Ах, мани ме, мани ома, Морам брзо журит' дома, Скидај усне, изгори ми лице!"" „Ал' још само бар две-три ружице!" Гавру ђака мори тешка брига, Учи грува — пред њим грдна књига Ал' кад једном баци горе гледа, Пред њим мома суморна и бледа. „Аој моје лепо чедо, А што си ми тако бледо V" „ „За пољупце срце проклиња те, Када ћемо сватовати свате ?"" „Еаква клетва? дођи на Духове, Дотле, чедо ради што ти гове. Нај још два-три пољупца из слада За сретан пут и — утехе ради."

„,,Ал' до Дови чак чекати. Могу бити доцкан, свати."" „Нккад доцкан, никад, ружо моја!" пв Ох, лукава та ли уота твоја,!"" Гавру ђака мори тешка брига, Учи, грува — пред њим грдна књига; Глава бучи од толиких слова, Еад, ал' ево већем и Духова И преда њ девојче стало, На руци јој чедо мало. »Еј, еј, јада! ко га хтеде пуста!" „„Сад свет не би мном' иснир'о уста , . „Па гле, како с' смеје мали бата!" „„Са свим тако као његов тата!. . „ГЈа шта ћзмо, шта ли сада јадни ? а ви Ја. већ знадем у Дунав ћу хладни."" „Какав Дунав? — луда главо, Хајдмо, хајдмо попу право!" И залули књигу — склопи с' ова, Никад, иикад више 'ваких Дова! Превео: —мир — жћ.

Лепа утехај Мој покојни деда бијо је познат као шаљивчина, ма да је по декад и крупну шалу проводио. Бијо је руфетом чизмар, те као такав држао је и своје момке. Онда ее момци погађали на годину особито млађи у а ллата им је била врло незнатна. Који је имао код мајстора косг и веш, — тај је поред дванајст месеци плате — имао још мајс. торове старе чизме да нејде ко кер бос; а који је био већ дигод у „вандровки", е тај је уз педесед и две недеље плате имао и слободан излаз недељом и свецем. Ето тако је он наплаћивао своје момке, па је то онда било добро. Једаред рече мој деда после вечере евојим момцима: једите децо па лезите, сутра нећемо ништа, радити, иће мо да окопамо оно по ланца, кокуруза што је још остало1" ' Ђ.

Чудновата песмица, (Слол«нп а — не .једнака.) Ала красно живе, глете! ово двоје људи! сав комшилук давно вели : да су сасма: — добри. Она воле кафу белу, барем сваког свеца; а он онет посведневно загледа у : — књигу. Зато она доста пута рада да заштеди, па му каже: да му нос'о тај ништа не: — смета. А он као многи што су, има главу „мушку", диже руку, па јој даде: једну добру ; — јабуку! Она врисну! . . Мора да се, ујела за усну; а он, још је некодико цута слатко : — цмокну! Узе шешир, па се крену, кроз улицу малу, ту се сврати, гди је цимер : „к' великом: — војводи"!: Са браћом се овде поче препирати живо, чим у главу попе му се, оно хладно: — време. Весело се ту проведе, па се даље креће, свуд је добро! .. Свуд је красно !.. Само кући — тежи.