Стармали

66 „СТАРМАЛИ"

Ко осећа трунку греха Не скривај га. већ признај! Те ће трунке да угуши Здрави братски загрљај, Ту се не сме много питат' Ко је стар, а ко је млад. Веровати сваком треба Да је српској срећи рад. С она четир дивна слова, Што их пружа грбе наш, С тим у срцу, с тим у души Иде се у Сентомаш. . . И онда ће светао бити Васкреења трећи дан. И Сентомаш показаће Да је опет Србобран.

Ш е т њ а сад не питајте где, да ли по новосадској променади, или по напредњачким апсанама, или (са тисиним врапцима) по сомборским буџацима. или по пештанској пијаци, или међ сентивански шијаци, — свеједно је, меда се нигде набрати нећу. Главно је да се шета*). Унапред вам могу казати да нећу бити здраво шаљив. Јер то је данас не само здраво опасно него и шкодљиво. Ено, отрчите само малко у Америку. па ћете видети шта се ових дана догодило. Један Америванац толико се смејао некој шаљивој причи, коју су му приповедали, да је напоследак пуквувши од смеја мртав се стропоштао. Код нас додуше нема А м ериканаца, али у толико више има замерикана*) И шхо не ваља да се про(ре)ш е т а. Ур. ~ш®дд!штж. Сиромах муж. (Нисмо пуно туге и жалости јодног усам.Ђеног мужа сво.јо.ј драгој женицн.) ухнатио „Дџ. КАЗВУЛБУЦ*'. (Свртетак.) Па колику празниау осећам без тебе, драга Јулчице васцелог дугог дана, и дуги, дуги вечери. Наравно, да доцкан долазим кући, јер они тајанствени дуси, којих обичаје желим темељито проучити. волу поноћ и тек после тога доба одпочињу своје делање. — Често петли већ давно зору навестише, фењери се давно погасише, а пиљарице већ свој рад у велико одпочеше кад и мени куцну Јкељени час иовратка својој кући. Ако сам се аре, један пут у недељи у друштву старих пријатеља из доба мога самовања, случајно мало ј\уже забавио. то сам обично још на ћошку нашег сокака сишао са гДијакера, па да неби твој слатки сан узнемирио полагано врата отварао и затварао, не чујно уз степенице се попео, у ходнику цииеле свукао, па у чараиама као какав дух иолагацко кроз мрачне собе се провукао у по-

БР. 9. ЗА 1887.

ца. За гаку се шалу и може рећи да миого вреди, и кад би се )а нешто тако шалити знао, онда ништа друго не бих желио, него да „Стармали" не читају поштеаи људи, него само опа тсиода, која желе сраску лепу будућност (да попију у кашики воде). А ти пошто »Стармали" читају од реда поштеви људи, то ћу добро пазвти шта радим, — не би рад да мој« невипо перо учипп опо, што је Илкн учинио пешкир а Книћанки чаршав. Шетавши се неком улицом, где су баш помнје просули, сетим се случајно и „Турског Марода". Тај се баЦа баш разбалаћио, грди ово, грди он >, а сад вигпе не штеди ни „његову" свегост Германа. Ово није априлска« гаала, већ сугата истина. У последњем броју Јотине крпице изишао је неки допис из Будим Пеште, у коме је талијански аџија добио неколико горко-папрених пилулица. А што је Јота зинуо ла свога старог госу, томе дабогме има дубљег узрока. Госа на путу, трогаак велик, храна све мршавија, Иокао, искао И скар(и) Ј ота, — ал одговора нема. За своје дугогодишње кевкање заслужио је сада под старост нетто вите а не само гоџе и коттуре. За то је изгубио в^ру у људе и у ,свеце" који ве помажу, и прилагодиће се каквом мањем свецу, само ако обећа помоћи. У Новом Саду ћемо ових дана славити двадесетпетогодишњицу нагаег мезимчета, нагаег позоришта. Нагае је мезимче већ на том добу, да би га могли женити. Али пре тога морамо му се постарати за кућу. Но народ 1е добар отац, откинуће од своји уста да сина свог унапреди. Спреме се чине да позоригана светковпна буде лепа и достојна. Само је пезгода што пада уједно са сентомагаким збором; и тако панчевачка певачка дружина имаће тежак положај: или да изостане са позоришне светковине, или да изостане од Сентомаша, или ће морати, да се не замери ни тамо ни амо бочној собици онако у мраку скинуо , па без икакве ларме у мој кревет се сиодобно, и тек онда тако реНи одануо! . .. Како је лековита била та вечна контрола са твоје стране! Како ме је умела нагонити на мудру умереност! Како ]е поучавала не престано душу и срце. Како је развијала у мени оштроцмље, које ме је гонило, да све нове и нопе изговоре тражим, ако би се ти сл)чајно кадгод пробудила! Па како је челичила ум при оштрој расправи, која се тада заподела. . . То је био живот! ... А оад ?! . . . Без икаквог аризрења довезем се уараво иред куКна врата, треснем их, да се сва кућа уздрма, корачам иреко скалина, не мареЛи, да ли ми чизма шкриие Пли не, — а шта ме се и тиче? . . Она, због које неби смеле шкрипати, далеко је, ах ! од мене! . . Она не чује моје кораке! . . . Са цигаром у зубима уђем у собу, и лупам са вратима као бесомучан \ ... Та она ме не чује! Моја драга женица! . . . Бацим за тим ципеле са ногу у који му крај драго па певам, да ме туга мине, какву бачванску песму! . . . Без икакве треме извалим се у кревет, угасим свећу и заспим одма као окупан . . Тако човек иодивља, кад нема свога милог друга! . . . Ах! Јулчице! . . . Крајње је веЛ време, да се вратиш