Стармали

И са тога греха пријатеље губиш. Зар се не знаш смејат', да те очај мине? Иди у зедине, — природне милине, Саморани сине! И ја ове гласе радо поолушао; Што сам поч'о писат', то сам подерао, — И није ми жао. Идем у свежину, у замах слободе, Идем у самоћу — (та сам сам и овде). По гори се шећем, у невином кругу Од веселих тица у зеленом лугу Кријем своју тугу — — н. н. И з ј а в и ц а, Није тајна, јер сваког честитог Србина до срда боли жестока борба, која се распламтила између људи око „Браника" и људи око „Заставе". Грех би био, кад би ко хтео и могао бити равнодушан према тој несретној појави, која раздире утробу странди упућеној једној мети, и то у најкритичније дане. Очевидно је да кривица није само на једнима. Многи су, који то с нами заједно верују и грозе се од те кавге, — али ко ће џевап дати кавзи ?! И в Стармали к би био дужан о томе што више што јасније прозборити. Али ево како стоји ствар. Уредник овога листа далеко је од тога несретног разбојишта. Не може све својим очима да види, па да својим умом суди. А ствари се нагло развијају, једна другу сустиже. Па се бојимо овако непотпуно обавештени учинити криво десно или лево, — жигосати сувише једне, или храбрити на кривој стази друге.

Преко Мајевице! Иутописна цртица од др-а Каабулбуца (Наставак.) За госпође (добар изговор) понели смо били и пива, па још како се лепо у потоку разхладило; хтедох и ја да се покажем услужан,али јест', нема врашког ,штоцлцигера." Мучио сам се и мучио, и прстима и дрветом — не иде!... Уједаред ће мој кочијаш Абдо, који је код кола седео и са другим кочијашем Хусом можда о каквом слатком пророковом обећању диванисао, — скочити и рећи: Аман, што се ту толико мучиш; тресни грлић о ови камен, па готов посао, — кврд!! . . . и бога ми, морам признати, да је овај правоверни син Мухамедов био практичиији у погледу отварања пивских флаша, него ја . . . али Мухамед није ни забранио пити пиво, а још мање „шому" (и мало је данас Мухамеданаца, који ракију не љуште, можда би и љуску попили да није од стакла.) Апетита смо имали да се с њиме ни једног калу^ера 'не би стидели а чим сам погледао светле очи гараве Милке, одмах би хтео из свег гласа да повикнем: ватра! — па удри гаси! гаси! Ал су и моји другови гасили, ма да им (цо изгледу) лепе наше сапутнкце не цравише толикуха-

За то нам остаје само једно, и томе прибегавамо. 0 несретној овој борби ћутаћемо са свим, или ћемо што мање бити може говорити. Овај провизоријум нашсг ћугања трајаће само кратко време. Страсти су се тако распалиле, иде се, срља се брзо и у тој брзини образине (ако их има) морају попадати или морамо скоро дознати на кога ваља прстом пружити, а кога ваља потпомоћи. — Данас то бог и душа, још не знамо. Један глас пас гурне овамо, други нас разлог гурне онамо. А. огрешити се о правду нећемо и не смемо. За то смо подерали новећи чланак, који је био намењен да дође на ово место у овом броју, у коме се чланку нарочито о тој борби говорило, — и место њега стављамо овде ову изјавицу. Дај боже, да још све на добро изиде! Ко може нека поради на томе! Уредник. Шетња по Новом Оаду. Идем прошле недеље поред мађарске гимназије, а на сред пијаце пала нека горостасна сенка. Да рекнете да је од цркве, није, а није ни од тројства. 0крећем се, гледам, нису ли од куд у близини кола сена, па да је сенка отуда. Ајак ! Кола са сеном не видим нигди, а после ни сенка не личи иа то, него помало и на човека. Једва сам после дуге тпетње наишао на некога, који ми је објаснио ствар. Мориц Паја, наш новосадски посланик, долази идуће недеље у Нови Сад, па је то тамо на пијаци његова сенка већ пала међу нас. Прво видиш сенку, па онда ствар. Но и по другим приликама могло се видети, да

лабуку у њиховом равнодушнијем срцу. — Прву здравицу написмо овом красном земном рају; за тим анђелима у том рају; за тим . . . а ко ће их све набројити! Орила се Мајавица српском песмом, разлегала се шума нашим усклицима. — — За мало па нам дође читава руља сељана, који су у близини стада своја чували или по „тести" радили. Посматраху нас поиздаље, јер не смедоше ближе; та међу нами био је и један — господин ; његова униформа застраши и сада већ и онако застрашену сиротињу, и тек на позив његов, да ступе ближе, приђе један старац ближе и упита нас, већ по обичају: како сте? — „Добро старино," одговорим му ја, „а ко си ти ? Шта ти раде на дому?" — „Вала и богу," рећиће, „само, да простиш баба нешто ми је обољела од јесенас. — Цонудисмо старца да се прихвати, што он драге душе учини, па кад и он сиусти две-три доле, поће и да ђаволи. — „Па шта велиш, старче," упитаћу га ја, „од ове две цуре, би ли ти се која допала?" А он ће (паметнији од самог Париса) тек зажмирити на једно око, па бришући брк левим зарукављем рече: „Вала — обе!" — Мудар старац, помислим ја у себи (јер знате да се за мисли не плаћа иишта). Не постоја дуго, али ето низ брдо читав логор к у м о в а. Близу негде имали су своје чађаве палате, па како су ваљда баш разапели своје „беле шаторе" и почели да кују каку фину бразлетну од усијаног гвожђа, — у то