Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1887 .

нам се Мориц Паја приближује. Наши суграђани од колена Исакова, газе сад већ и преко колена, по надутости. Иштван Павловић чисти и „главцује" свој „орден Св. Саве", како би имао су чим свечаним изићи пред Морица; па после би рекао да су пале сенке од неких цигара и кренвирштли, пале као сенке да означе каквим стварима се можемо надати. По новосадским улицама чују се и неки чудни разговори : „Је сте ли чули да су Морица Пају данас извикали ?" — „Извикан је тај мој пријатељу, те од кад још." „Но, но. Нисам то хтео рећи, Именовали су га." — Именовали су њега именом чим се родио. 0сим ако не мислите то, што од Пал-а направише Паја. Сад су га ваљда за љубав Неиаца прозвали, Паул. Срби ће лако запамтити „Мориц Паул", особито доцније кад се буде казало: Мориц пао." „Та човече не мислим ни то. Него су Морица кандидовали за посланика а у недељу ће доћи да полаже рачун." И одиста доћи ће, а доћи ће и Чивути да га слушају, јср кад је о рачунима реч, они се у том најбоље разуму, нарочито кад имају још при том рачува. Наши Срби имаће тог дана по свој прилици друга посла, а да им не буде ни мало жао, што неће бити присутни, ево ћу им унапред саопштити шта ће Мориц Паја изговорити својим бирачима. Ево шта: Драги моји бирачи! Ако ме питате шта сам радио од кад ме изабрасте за посланика, ево видите. Прво и прво, угојио сам се. (Живио). Друго и друго давао сам слово у сабору и бранио Чивуте. Но нисам Чивуте бранио за то, што се зовем Мориц, не ни зато, што се многи чули ову нашу вреву, помислили да је овде други какав табор њихове браће, па ево их трком к нама. За час нестаде оних заоставштина и стидака са наше богате софре; али ако смо ми и имали благословен апетит, наши „кумови" имали су још у хиљаду процената благословенији, Ту се није отсецала сланиаа, није се бирао батак, ту се гутало и мотало све ђутуре, као што веле за овог брацу, чија је пословица била : олес брацаруча. — Сад се нађе једна кумица, од својих 80 и неколико годиница, која се понуди да нам врача. Дај, вели, баби што на белегу; али мора бити сребрно да буде сретно. Лепој Нени рече, да ће се скоро удати, на што ова прсну у смеј, а њен мужић мал' што баби не нроби ребро, како ју је љубазно бокнуо. Мени рече, да ћу остати жељан до века, и да не мислим што мислим (еле од сад ћу морати мислити оно што не мислим). Гаравој Милки рече да ће још много мушких глава завртити, . . . моме иријану с десне не знам шта је рекла, јер сам онда баш скочио па зграбио једног од поштених кумова за јаку, који хтеде са једном још пуном боцом измицаузнути. Угурсуз један! — да је узео празну, ни но јада, али пуну . . . пуну! — Две три буботке, ларма, цика, дрека, и ми растерасмо цело кумство око нас. Сироти сељани, мислећи ваљда, да ће сад ићи редом редом Рајице, па ће ред доћи и : а њих, стругнуше још пре Цигана, а са њима оде и наш добри старива. Остасмо

од њих зову Морицн, него Мори . .. мора бити овде све мађарско, јер тако Тиса каже. А тако кажу и Чивути, па сам их бранио. Иначе не бојте се драги Срби и Немци бирачи, бранићу и вас. Чим ме изберете поново, тим ћете доказати, да се слажете самном и ја ћу онда моћи рећи у сабору, да и ви хоћете као и Чивути да се помађарујете и хвалићу вас исто тако као што сам Чивуте хвалио. Дакле драги моји бирачи, немојте бити велики пробирачи, него будите утирачи путу, који води помађаривању. А кад сам ја као ваш посланик пристао на то, да се прозовем Мориц Паја, можете и ви доцније пристати за моју љубав да се прозовете — Миклошн. Сетите се само на Обилића. Шта је он радио? Звао се Милош. А ви ако се сваки прозове Миклош, није велика разлика. (Чивути вичу : Живио!) Е па живио га бог. Само нек пусти и нас да живимо и то као — Срби. То је право, па зато нек нас мане на миру. +.

У Ш Т И П Ц И, Читамо у новинама, да Гарашанин сад мора п асти. Па баш и да пасе, још не би била но њега казна довољна. * * * Ако дође у Србији влада Пере, та ће имати много да пере, ал чини нам се понајпре себе. * * * У Србији продају за неколико форинта сељацима кућу и земљу. Добро је донде, док им не оставе непродате куке и мотике. * * * У Цариграду има једна особа о којој се не зна, сами и продужисмо здравице; али сад већ нису биле тако цифрасте, шта више чини ми се, да моју здравицу о чарним очима, о бисерним зубићима и томе слично, коју сам онда отпочео, нисам ни до данас довршио, јер — јер је свако нешто друго здравио. Наше лепотице само су се смешкале, па нас храбриле да још једну испијемо, на колима, веле, разнеће то све ветар. — Али ушла нека ватруштина у главу, и ја се исповедих, да би сад врло радо скочио у ту хладну „Гњицу," да расхладнм груди и врелу главу. — Моју исновест примише моји другови као неки предлог, са тим додатком да се вечног воспоминанија ради мало упознам са том бистром пенушавом водом (и тако је вина већ нестало), па кад већ не можемо главе, а ми бар да расхладимо ноге. Наше лепотице грохотом се насмејаше, још сувише рекоше, да ће под једним условом и саме загазити у поток, — а тај грозни услов беше, да се с и р о м а к ј а, као неко сироче у овоме друштву, подаље од њих одмакнем, док оне ову хладну воду својим ножицама загреју. — Сиромак ја! — Одем дакле далеко, далеко, не знам колико корачаја, далеко, далеко, да ме нису могли видети. Али бар сам их чути могао, и кад прво цикну Милче, а за њом Нена, онда сам (н без врачаре знао) да су већ у воду загазиле, и да је вода здраво хладна. Па онда бућнуше моја дпа друга као какви сомови у воду. А ја „оста на путу, као камен сињи." *