Стармали

„СГАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1881

123

* * * Читамо дасе Гарашанин смеје. Смејати се нема рад чега, на ваљда значи да Гарашанин сеје. Но неће бити ни да сеје, јер је већ сејао, на треба да — жње. * * Слободоумни Срби осташе без посланика. Хајде без посланика, али без посла н и ка-д. * * Новосадски посланик Мориц био је за многог — „м о рац." * * * Буд је у Н. Саду Мориц, зар је морао бити у уздинском срезу — Исак. (Оно „овик" се и само чуди, како је дошло поред имена Исаковића). * * * Да је поред Морица и Исак изабран још и Ј еремић, сигурно би имали узрока писати Јеремијаде. * * * Код нас у Угарској је у новије доба свако четрнајсто дете незаконито. Бар да је тако и свако четрнајсто владино дете(дело) незаконито. 4* Тиса је опет наловио и сувише својих присталица, или као што се каже својих мамелука. * * * Сад само нека се чува, да се о б ј е д е, те да се не разболи, јер боловати три године још је и које како, али пет година — ако се Тиси не досади може врло лако бити, да ћз се неком другом досадити. * * * Ур^дник „Вражјег Доба" одступио је од кандидатуре своје у Шајкашкој, јер је то од њега захтевала партајска дисциплина. * # * Боже мој, зна ли Тиса, да је и уредник „Вражјег Доба" његов човек, или г. уредннк само то вели.

Цунгу" ухваћен; јер многи од „бранже"' г, над-орника толико је савестан, да сам собом тамани и сагоре ухваћени дуван, да неби како неђумручен коме у шаке пао. — Није дакле никакво чудо, што видимо да у ходнику царинаре и госп. „контролор", са госп. „решпицијентом" исто се тако пријатно забавља; дочим пред звањем г. г. „надстражар", и „стражари", „домаЛе зеље" под носом нале. Тако је цео „персонал" гл. царинаре био добро расположен и чекао на одређено време, да се сваки свога посла лати. . . Госп. надзорник седео је у својој великој наслоњачи и сркао своју кафу, задовољно смешећи се на новине, које је баш читао, јер у њима стајаше повољна вест, да ће министар финансије ноднети сабору предлог, да се плата царинарима подигне, а ово би г. надзорнику веома добро дошло, јер његова кћерка, Јулчика била је већ за удају, али до сада нехтеде се никакав ђувегија наћи, јер не беше онога : п ситнежа и који данашње ђувегије- нужније требају, него — жену. . . А и иначе умела је гђца Јулчика кесу очеву прилично испразнити, јер је била велика помодарка. . . Увек је онда вребала прилику, кад јој је отац добре воље, да га онда оглоби, и зато чим \

Ћира. И свештеник ћирић гласао је за Морица. Спира. Пречо? Ћира. Прото!

Ћира. Ипак није добро кад коме дође слобода пре времена. Спира. Од куда опет те теорије из твојих усча? Ћира. Па не кажем ја то, — то вели Пера Тодоровић. Спира. А ја велим да то није ослобођење, кад ко пз влажне тамнице дође у златну тамницу.

П у с л и ц е. С. Берлинске новине наБРАЈају чија је заслуга, што се Србија окренула правим путем. Ми не треба да наБРАЈамо јер знамо да друкче није могло биги.

□ . Измислише мудри ловци да се ономад у Србији викало регеа! Аиз1па ! — Гадост је истина веаика била, али да су људи на сокаци од велике радости за тили часак научили латински — то могу веровати само они, који су из чивутских новина учили катихиз.

X. Гарашанин је пуцао на народ. Међер тај дел.-ја (де-лија) остаје конзенквентан и у падању свом.

„Видело" сад прави вицеве. Тако се то од умора долази до „галгенхумора".

спази смешећи се брк очев, одма започе „интерпелирати" : „Је ли татице! Ти желиш, да ја идем на „чиновнички бал ?" — „Наравно! Наравно! дете моје! Знаш да су мене силом за председника изабрали!" — „Е, онда, слатки татице 1" — умиљаваше се ћерка, — „онда те морам нешто замолити!" — п Слатки татица « навуче обрве- — „Тако? А ја држим, да имаш све, што ти треба !" — „Али за Бога татице! фали ми што је најнужније! А то је: бела халина!" — Госп. надзорнику смрче се са свим. — „Опет хаљина ? ! Пет балова ! пет хаљииа !! . . . Зар то није доста ? Ја мислим да је то мало претерано ! ?" Кроз плач зачу се сад Јулчикин глас: „Ваљда не могу једну хаљину на два бала обући ? ? ! . . Као да сам ја последња!!!" — — Да сам ја то знао, примио би им се нредседништва врашку матер!" — загрми сад сирома „слатки татица баци буђелар на стол, зграби шешир и гунђајући залупи врата за собом ! . . . Грмљавина одаоче ! . . (СвршиЕе се.)

*