Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 16. ЗА 1887.

127

кратког премишљања препише лек и кад је казао шта ће — отиде. Отац болесникав отиде одма у апотеку и донесе неку медицину па му успе у уво. Ал ово га је сад тако заболело, да је рико као марвинче, и домаћи ч се поплашише да га неће што снаћи. Мати запева, а отац врти главом те брзим корацима по соби корача. На послетку узме стакло да види од чуда какво је; затегне стакло и отпије мало. Како је отпијо, истрчи на поље, оптрчи трипут око сламе и ни како да проговори. Дротош седио пред кућом и крпио велико корито, оставио и оп свој посао иа гледи шта је домаћина снашло, ал овај само јоржи час око сламе, час по авлији врше. И дротош свршио свој посао а домаћин никако да дође к себи. Кад год ће рећи: но и онај није био дотупаван који га је изабрао; није чудо што дете мал није полудило, кад ево ја у мало што нисам побеснио. Сутра дан отиде отац да копа кокурузе а доктор у осам сати хајд свом пацијенту. Пита по обичају; како је и шта је ? Болесник само одмањује руком, само што му не каже да га се окане. и да иде до сто ђавола. На послетку рекне доктор да му даду шест пијавица. Мати ко мати шта не би за своје дете учинила: чим доктор отиде, а она терај берберу и купи шест пијавица. Бербер пита шта ће јој, и можда би јој и казао како треба да ради, но она се бојала да лек неће бити берићетан ако напред каже, па је само ћутала. Кад донесе пијавице даде сину једну и рекне: на, рано поједи, па ће ваљда дати Бог те ће бити боље. Син узме једну па које како ижваће и прогута, па и другу, а затим рекне: не могу, мамо, на макар црко! Шта ће мати ! жао јој је детета. Изађе у кујну те остале четир пијавице испече на масти и тако их поједе болесник, а она сва срећна. Кад дође отац на вече а она каже шта је и како је. Та што му драго, није ми жао трошка, само да да Бог да му буде на здравље.

Ж е љ а.

Кад се Пера куп'о У Палићу, па је Загрцн'о се, рече: „ 0 бар вино да је

Ј. IV! —11.

За котарицу брашна.

Кад је мој покојни кум умрво кума мал није од жалости скочила у кревет. Да се пред светом покаже како је мужа волела и како жали (што није пре умро) договори се са комшиницом да она запева што боље зна, а она ће јој дати за тај труд котарицу брашна. Кад је дошао већ и попа са ђацима, — нагне се ова над сандуком, па поче из свег грла запевати, но наједаред стаде, и запита домаћицу која је упрла очи у њу па и не трепће; оћеш ми дати у врх котарицу. — „Та оћу да шта ћу". Е тек сад поче „нарикача" да запева да је и Гаги сузе на очи натерала. Ђ.

Оавет ■—, У мору има сребра — Доказало се веће —, Ако вам и ја кажем То ништа шкодит' неће. Толико сребра ту је, Не мож' га понет плеће; Да све то себи скупиш Треб'о би силне вреће. Зар оклевате јоште, Јунаци среброборски ! У море скач'те брзо То вам је савет морски.

Досетке^ наивности и др. из дечијег света. „Е, децо кажите ми, које појео моју јабуку ?" Деца ћуте. — А ја сам знао да ју Је појео мали Ј1аза. „Кад нећете да кажете, сад мора сваки зинугн, па ћу ја већ познати који је појео. Оди, Перо, зини!" — Пера зине а ја му рекох „ти је ниси појео." Тако исто би и са Стевом и са Миланом. Сад дође ред на Лазу. „Оди Лазо, сад ти зини!" А. Лаза се мало облизну па рече: ,,Чекај, тетка, идем прво да оперем уста." Хтели смо да се шетамо; ал се јако наоблачило, пак смо остали код куће. едосмо уз прозор и ја рекох мом малом Јовици да ми што декламује. „А шта?" — Што год хоћеш. — „А шта?" — Па ајде ону Песму „Плаво, небо високо си . . . — Јовица погледа кроз прозор горе, па ми онда рече : „Е, тата, али сад небо није п л а в о, — него је црномањасто."

Јовица се боји оџачара. Кад сам у подне дошао кући, чуо сам да је био оџачар да очисти оџак. Запитам Јовицу : „Но, јеси ли видео оџачара?" — Нисам. — Како да ниси, кад је био ту !? — Ал ја нисам био ту. — Да где си био? — Жмурио сам. „Ово вино канда цикне" — рекох ја; па онда пређосмо на други разговор. — После мало опазим где Јовица све прислања своје ухо уз моју чашу. — А шта ти то радиш ? — Волео би да чујем кад ће вино опет цикнути.

Одговори уредништва.

„Најновији догађај у подунављу." Шкандалозно, врло шканцалозно. Али кад је истина, не би се либили песму вашу и штампати. — На штампање такових кроника, додуше нисмо никада брзи, но познавајући несретника г. Л., не би имали узрока да га штедимо; а тако ни ону жену, која се даде завести од њега, али имамо обзира према

Јои] се могу добити сви бројеви „Стармалог" од почетка до данас.