Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 17. НА 1387 .

а ево сад, ако баш и нисмо за Словаком, али смо заједно са Словаком, без посланика.

Румуни су изабрали свога Доду, али пошто Дода никад не иде на сабор, то ни он неће Тиси доди ј ата, Давне неки из нублике желе да се ,Јавор" и „Стражилово" сједине. Ево, сад им је — бар уреднике — Мориц Паја изједвачио.

На гробу једног скромног Србина.

Д. „Коме краљ своје новерење поклони, тога треба помагати, а опозицију треба у главу утући* то је била до сада „Виделова" девиза. — Не знамо остаје ли и сада при томе.

0 Срби су за Тису тако ситни, да их већ слободним оком не види. Но дични Севтандрејци су се постарали, да нас види бар кроз Л у п у.

=. У Бечу утекао луфтбалон. Ад се опет нашао, — Али кад се изгуби ваздухопловац, тај се тако брзо не на! у е. (То и Стармали" зна из свога искуства).

0. Кажу, да у начелној борби не треба запињати за личности. — И „Стармали" тако мисли. До сада није се никад огрепшо о какву (че)личност.

А зар ми нисмо Срби? Тако веле А. Стојачковић, Милош Димитријевић и М. Исаковић. Верујемо вам да сте били Срби. Верујемо вам да сте и сада Срби. Верујемо да ћете и за ових пет гоцина бити Срби — у колико вам то Тиса допусти. Али в е р у ј т е и ви, да то народу није доста, не може бити доста и не сме бити доста.

Ђука. Ала сам ти ја прост човек. До сада није ми било јасно, шта је то кикиндски програм. Шука. А знаш ли бар сад шта је? Ђука. Сад знам. ■ Шука. Па шта је, — кажи и мени. Ђука. Варон Николић.

Српска душо, Бипарићу Јово, Мали ко те у дубоч познав'о. ГОална воља бршљала те с поља, Њом се крило што је врло било. Вредан био, сиромаш номаго, Свуд прилаго, што је Србу драго. Не тражио ни од кога хвале, Ка' да нису твоје руке дале. Мрзио си све што год је мрско, Волео си све што год је лепо. Пријатеље љубио си силно, Ал ни за ким ниси иш'о слепо. Многи жале твоје миле шале Што у друштву твоме често чуше. Ал ја жалим, што свак' није знао, Бисер твоје душе. Збогом, Јово, пријатељу драги, Многе ране у гроб си понео, Јер си српство ти љубити жарко Умео и смео.

Одборска седница држана 22-ог Децембра 188* у селу Б , . . . Председник стар човек, висок, жут, канда ие плаћа иорцију, а на ногама се једва држи. Чим је ступио у шк. собу, почне се овима клањати, а искунљени одвраћаху то исто; за тим заузе предеедничко место и занита: „јестел сви у школи. Перовођа (чизмар) прегледа све редом, те ће рећи : Марко Кал^бура није ту. Та он је оч'о у сувачу, одно жито да му се самеље, тешко ће доћи, дода један одборник, а и није му до тога, да вам је свима на здравље, нешго му зеља куња. Па што му драго; има нас зато довољане! реко би к'о, да нас има којекакви тринајс, јел ? Перовођа броји: један, два . . . та седамнајс! Па оћете л' да почнемо ? Та што неби — онај, — ваљда онај — неће више — онај — нико ни доћи — онај, рече један скупштинар. Шта ви други мислите? запита председник. Сви оборили главе па ћуге. 0 мај, та ваљда нисте неми?! Ако оћете добро, ако нећете да бидне скупштине — а ви кажите. Та оћемо да шта ће мо одговори један одборник. Па да пошљемо по поп ЈГазу примети опет један екупштинар. Та можемо ми и без попа дода нредседник, шга он зна више од нас, господа учу школе, ал се онет невладу онако како треба већ како је по њи боље. Колико сам ја већ скупштииа држо — хој хој! јел куме? кум (гајдаш; климне главом.