Стармали

138

БР. 18. ЗА 1887.

Шетља по Бугарској. Кад шета човек новосадском промеаадом, треба да понесе мараму на нос; кад шета по угарским биралиштима треба да понесе празан стомак, јер га може снаћи — паприкаш ; кад шета по Карловцима треба да понесе пласт сламе јер може сусрести Германа; а кад шета по Бугарској, онда је пајпрече да понесе скиптар, јер га могу ухватитц браћа Бугари онако права здрава, те изабрати за киеза. Заисга нико не зна шта носи дан, шта иоси ноћ, а шта ли бугарско собраније. Но поред свег тога канда има некога, који би се радије шетао пп Бугарској но ја. Тај неко је принц Фердинанд Кобург. Сиромах ! Обично је у свету да су мпоги звани а мало избрани, но у Бугарској су многи и звани и избрани, али им се опет некако не иде. Бугарска је данас као опо мишоловка. Ништа лакше него ући у њу, али је потеже изаћи с читавом кожом. Батенберг је први ушао и лако ушао, ал знате како је код мишоловке у којој се већ ухватио миш. У њу нерадо улазе други, јер их обузме неко чудно предсказивање. У Бугарској је „трново," и баш у „Трнови* бирају кнежеве. Ако овако још дуго устраје, за кратко ће време имати Бугари толико изабраних кнежева, као Немци осиромашених принчева. Па може још доћи време, кад ће се делити Немци у два табора, т. ј. у оне, који су већ били бирани за кнеаа Бугарске и у оне, о којима се само говорило да ће бити бирани. За сад је хтела коб, да Кобург буде изабран. А хтео је и „један глас," да једногласно буде изабран. Који је тај „један глас," то зеају све днпломате а богме и недипломате. Тек било како било, Бугарска

С а „к о р д у н а," Ваљда нема никога, коме реч, „кордун" неби била позната. Та паши су стари чупали „кордун" против види мог и не видимог непријатеља против Турчина и оне врсте људи, који су под именом „шверцери" исто тако свима познати, као и „кордун " — Кад је кога срећа задесила, да је као „царски син" мопао на „кордун" онда је обично понео себи за целу недељу дана, јестива : пасуља, сланине, лука бела и црна, проје и разне друге, овоме сличне „деликатесе," јер је ваљало, целу недељу дана „чувати стражу" на „кордуну." — Старешина или „кумендир" ^вакове од седам „бака" састојеће се страже, био је обично какав старији „господин-каплар; велика власт у оваковим околностима! Он је „кумендирао," колико ће се сати бити на „шиљбоку," а колико на одмору, иа тешко војнику, који би се усудио, ма и најмање нј послушати „заповест;" тог одма у „штоп," па му 25 врућих не фали! — Али није ни шала, бити „кумендир" на „кордуну," та њему је поверен цео један део цареве земље, да је очува и своме заменику преда. У мирно доба ваљало је опет на пут стати том врашком „шверцовањуД које „цару" чини толике гатете ! —

је свакојако сретна земља, кад може да израђује једногласно. За принца Кобур^а то једногласно пије довољно, јер он је католик, на мора научити седмогласно пјеиије, или простије рећи мора прећи у православну веру. И да ми је само знати, шта толико вуче тог младог прпнца бугарском црестолу, да ли славље, или православље. Ја бар не могу замислити, да он због славља хоће православља. Бугари би се требали сетиги својих поштених дедова, а међу тима је било много њих, који су издисали на турском коцу, а не хтедоше да оставе своју веру прадедовску оног крста, којим их је мајка прекрстила. Па зато не могу ни замислити, да ће упуци онпх Бугара бирати за кпеза, за простог свог човека онакву душу, која ће због престола да пљуне на своју прадедовску веру. Ајак, не може то бити. Принц Кобург мора бити решио се већ изодавна, по налогу душе своје, решио се на основу убеђења свог да пређе у православље, па су га Бугари зато и изабрали за кнеза. Они као веле : Овај човек је и онако хтео постати православан, те бугарски сељак неће моћи рећи: „Авај нами, ми вемамо кнеза, који је на првом свом кораку, за љубав славе напустио веру прадедова * То би било ужаспо, па зато и мислим да су браћа Бугари па чисто с тим питањем. Или ваљда није тако?! Мисле ли може бити Бугари, да њихова једног ласност захтева једнод у ш н о с т, т. 5. да ј ед н а д у ш а пресалдуми и преокрене из католиштва у православље. Ако је ствар у томе, е онда признајем да и у томе има нечега — за „Стармали." Но има нешто. што ми се најбоље допада у овој бугарској ствари. То је беспримерно некористољубље. На „кордуну" што лежи крај обале савске близу X. био је једне недеље „кумендир" добричина „каплар Гаја," човек зрео, само да „ислужи," благе нарави а у говору мало сметен, тако да је кад-кад толико замуцао, да је с тешком муком могао да сврши свој започети говор. Ово се дешавало највише онда, кад се „каплар Гаја" наљутио и сгавио у позитуру" па са највећом збилпошћу издавао „заповест" својим „момцима," па хтео да се важност његове особе боље увиди.Једне мрачне јесење ноћи, горела је у чардаку ватра, а момци заједно са „капрал Гавром" полегали око ватре, па — диване." Ветар је на пољу дувао, као да је хтео срушити цео чардак, киша је све пљускала, а они што у нутра седише, благодарише Богу, да не морају башсадана „шиљбок," док бар ова кишурина не престане. „Бака" Мића, што је тако несретан био, да је баш сад „шиљбочио," беше скроз мокар и нрозебао, те нремишљаше, како би и он могао крај ватре греЈати се, зна, да је „капрал Гаја" у служби врло строг и да га неће ии часа пре сменути, него што је нарећено, али опет зна и то, да „каплар Гаја" има мекано срце, а и „кумови" су! Полако одшкрину врата, од собе, па ће онако тужним гласом рећи : „Аман куме, баш није право, да зебем ни ја „ни други који на овој божијој мећави. — Ко ће врагу