Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 19. ЗА 1887

147

Ћира. Читао сам да је свима српским листовима који излазе у Угарсгсој и које су напредњаци гонили сада слободан улазак у Србију. Спира. А шга је са „Стармалим". Ћира. За њега капда још постоји мидер Абердаров. Спира. То је ваљда само случајно тако. Ћира. Ајде претрпићемо се још који дан, да видимо је ли баш случајно.

П у с л и ц е. Ипак су паметни Бугари, — кад бирају кнеза, увек вађу врло млада човека, који може дуго, дуго да чека. Кад је Кобург рекао депутацији: „Та ви сте мене ареварили\ л — да ли је који члан депутацпје помислио у себи: „боље ми тебе, неготи нас!"

споменика Вишњићу Ф и л и п у. Кад би нешто и Маџари послали своје заступнике на ту светковину, ето да се на најлепши начин испуни оно, што је негда речено: „видићемо се код Филипија."

6). На овој пушци, која је нађена у хајдука Познановића, нашао се патпис: МИЈГУТИН ГАРАШАНИН. ( в 3а благо очекњаве нај пушка говори).

. „Видело" је сад уобичајило па час по употреби реч : „Чујемо!" — На то је канда најсрочнији одговор : п љ у ј е м о !

б. Карловачки дописник ,Н. Доба" јавља да угарска влада „никад није мислила владику Бранковића за адмииистратора поставити." — Други би се новинари радовали, кад би зиали шта влада мисли, а гле „Н. Добу" јавља се и шта влада не мисли.

М 1 . Бизмарк је тврдо наумио да војује против руских папира. (Биће даклем банкрогства, —• али не онде где Бизмарк замишља).

/V Французи дижу свога генерала Буланжера на рукама. То је излишно, јер он и без тога високо стоји. Него нека они дигну своје министарство, за које сви знамо да се једва држи на ногама.

1. Биће скоро лепа српска светковипа, подизање

Пророк Владан. Познато је, да је напредњаштво у Србији била I стаза врло крива. Даклем није чудо, шго се сада нешто открпва. Открило се сирјеч да напредњака има од две феле: једних, који су напредњачко начело изневерили, а других, који га нису изневерили. Још се и даље иде, пак се вели да ће једни од тих папредњака опет доћи на владу. Питање је само који ? Др. Владан и то зва, — доћи ће веаи они, који су начело своје извеверпли. Да ли је др. Владан тим пророчанством својим хтео дух српског народа да окрепи и да га оснажи, веру у правду, поуздање у краља да осиажи, то ми ве знамо, док пас г. пророк сам не обавести.

наше војводине — како хоћете — наћи на граници т. зв. шијачке и војводиве, око седам сати пред вече изашао кнез са два онштинара из „варошке куће" па сели на клупу у проређеном хладу очерупаних дудова. И та врашка наредба опет, све лишће поједе свилена буба ! „Ху, муку му, не мо'ш касти топло, него т. ј. баш врућина", рећи ће кнез, извади испод пазуха велику. плаву мараму, која му била промољена о пруслуку, и стаде брисати зној са чела и необријаног лица. Он вам је обичан човек сељак; једно што би се као необично могло узети код њега то је, што је — кнез. 'Г-нима је и то већ посгало истина обично, јер он је већ толико година кнез. Био је у Италији, запамтио неко/ико талијанских речи, штрбеца нешто и немачки па се баш вади за писменог. Увек се труди, да му говор изгледа паметан а зачињава га узречицом : то јест. Од како је постао кнез, баш га не можеш смагати, са свим се погосподио. „Да, баш врућина" одговори један општинар, савивши мараму у клупче и гуркајући је себи под нос. Цео тај иосао пратио је необичним звуцима свог повеликог носа.

„Сад је најгоре* примети и други општвнар, сматрајући за своју дужност, да и он нешто каже. Он вам је старешина јаке куће у селу, носи „кајзерпарт" и швапске чарапе, иде увек у папучама. Од свију послова најволије — пити. „Не би с горег било сад која ча га шиљерца, макар и са „ројчером", т. ј. кад би га било. Шта велиш, Мигре ?" Рећи ће опет кнез окренувши се оном са „кајзерпартом." Добро ти кажеш, али ..." „Знам шта ћеш да кажеш. Јес\ муку му, проклети су ови дани. Ни бесне вашке нема сад у општину, једним слОвом т. ј. баш ни од куд новаца," Заћутали сва тројица. Додирнули тугаљиву тему, „бирцуз" на врага опет баш преко пута па се сваки одао својим мислима, само је газда Ранко — опај што је правио продукције с носом — и даље лупкао по носу, сматрајући зар, да је на овој врућини и мислити — глупост. У један пут кнез зачкиљи, — посгарио већ па му и вид ослабио — да је био у „концоларији" метуо би и наочаре, овако је само метуо шаку на чело па се загледао тамо некуд далеко у сокак, од куд се прах дигао. %