Стармали
4
„СТАРМАЈШ" ВР. 19. ЗА 1887.
149
Германова шетња у — пензију, 0 Давно нам је јавио „Турски Народ, в -да је Гермап отишао у купатило. Али тек у наЈновије време изашао је у том листу чланак, из кога видимо, да се Герман норед свег купања пије опрао, него да озбиљно грца и тоне. Доста је и било пливања Гермааовог, и то уз воду. Удалио се од свог народа, зашао је далеко, па се могло и очекивати да ће га први вир одвући у дубину, а неће бити никога, да му помогне. „Турски Народ" вели до душе, да Герман хоће сам да оде у пензију. Верујем, верујем! Зар је један скочио у воду па се удавио од своје воље. Али ти који то раде, тима обично не остаје друго. То је резултат њиховог доондашњег рада. Па тако је и с Германовим пензијоновањем. Хоће то, јер не може друго. Но ипак из речи „Турског Народа" излази, да Герман баш неће сам отићи у пензију. Јер ако је истина што тај лист веди, да ^е Герман оболео, онда није истина да ће он моћи отићи у пензију, него ће канда њега однети у пензију. А у том има мале разлике. И то читамо у „Турском Народу" да Герман неће да једе лебац бадава. Но ако је болестан, опда то не стоји, овда му није до леба, него је требало рећи; он неће да једе чорбе и „умокца* бадава. Но разумемо зашто се чувао „Т. Народ" да говори о чорби и умокцу. Свет би се одмах сетио на оеу чорбу коју је Герман запражио своме народу, сетио би се шта је све у њу надробпо, па би сваки са задовољством рекао: „Аха, дакле ће једва једаред тај човек сам појести, што је запражио и вадробио своме народу. А што се „умокца" тиче, што ми Срби обично зовемо „Ет§етасћ1;ез," и то није хтео спомињати
вео, да бог да!" хори се из пет грла а затворени магарци у суседству као на команду зањакаше монотоним „И-а, и-а." Сви се смеју. И јест, мај, смешно најпосле. Од куз баш тако да удесе ? Већ св у велико смркло, свет се уморан вратио с поља па јецва дочекао да се одмори. Свуд и опет тишина, спустила се пријатна хладовита ноћ. Само у крчми још пију кнез, два општинара и два субаше на магарећи рачун. Кад су већ мислили да је доста — а било је и сувише — разишли се сваки себи, одтетурали се кући. *
* * Сутра дан дошао је кнез мало доцније у општину. Мамуран је, глава му бучи. Ушао у „концоларију", извалио се на клупу, турио неке законике под главу па и задремао. Кад би пред подне, ево и Мигра и Равка, дошли да чују, јели већ ко долазио по магарце, да чују, чији су. Нробуде кнеза. „Тешка глава, а? Него јес' чуо, баш је добро било! Како ти оно рече, магарци ће платити?" „Та рачун ће бити приличан, али још нико није долазио по магарце." „Како би то било? Дакле су још затворени? 0 мај, па требало би их напојити онда/
„Турски Народ'' јер наопако да је то јело кога потсетило на то, шта је ет §етасћ<;ез — Ш^етасћ. Напослетку није баш ни неискрено оно што признаје „Т. Народ." Герман нИјв ни до сад јео лебац бадава, него је јео бадава печење, талијанска воћа и друге ђаконије, игуманије и т. д. а леба зацело иије. „Т. Народ" дао се у пророковање. Вели кад. Герман оде у пепзију, онда ће се испунити она српска пословица: „Имаш ме незнаш ме, изгубишмепознаш ме." То може бити и истина. У Србији н. пр. упознаше Гарашанина тек сад, кад су га изгубили, јер донде није могао нико оценити каквог је дуга и покора нанео тај човек Србиј. Сад га тек сваким даном све већма и већма упознају. Може се дакле одиста десити, да ћемо и ми онда тек упознати Германа кад га изгубимо, ал да ћемо га, тражити, кад га изгубимо, то не вели ни „Турски Народ" нити ће се то десити. Но нешто се може десити. Кад Гермаи не буде на патријаршеском престолу ми ћемо га правити што но реч — од блата. Јест њега од блата, а другог патријара од брата, а не од небрата. ©
Једном народњаку, који је преоалдумио. Т и с а твојих добрих дела И многих врлина Заслужан си и признат си Већ двајест годипа. Т и с е ниси поводио Са мамцима разпим, Никад ниси веровао Обећан'ма празним. „Али нема ко!" „Па идем ја" рече Ранко „и право је, да ми њих напојимо, кад су они нас." Оде а кнез и Митар и опет се смејали тој шали. Није дуго прошло али ево ти Ранка. Н што се усплахирио. „Шта је теби ? Зар нису жедни ?" „Та какви жедни! Нема тамо магараца ни од корова. Лепо смо ми насели." „Како би то било ? Да их није Мојсило пустио ? Где је — онај — Мојсило ? Де види, јели на пољу ?" „Није бога ми" рече Митар „отишли су они —- и он и Јанош — још зором у поље. Моја их редуша видела, све се тетурају, вели. 0 мај, ако то није комепдија 1" „А међу тим чобани дошли па ослободили своје робље. Е гле ти угурсуса! Ал чекајте само, искијаћете ви то!" тако је зипарао кнез. „Та све је чо лепо," примети Митар, али ко ће плагити јучерашњу пијанку ?" Ранко се мало замисли па онда прсну гротом у смех. „Магарци Ке илатити , је ли кнеже ? Та добро си ти прорекао." Мл. Јоцић.