Стармали

150

Т и с и дика био наша, Узор карактера. Ирочуло се свуд за тебе Ал' ето — малера: Ти када си веће био На врлине вису, Акузатив тражио си И наш'о си — Т и с у. _____ ~ кри Дос&тке, наивности и др. из дечијег света. „Шта ти ради мати?" запитам ја мојег пријатеља ђурицу, којег познајем ево већ од девет година (кад сам му био на бабиња). „Пере веш." Одговори мк ђурица. Ја га поучим да „в е ш" није српска реч и укорим га што не говори чисто српски. ђурица је ћутао, а ја сам мислио : стиди се. Тога дана после подне дођем у њихову кућу, јер сам баш имао посла. Видим ђурицу па га запитам: „Где ти Је мати ?" „На тавану." „А шта ради?" ђурица ми није брзо одговорио, него као да је прво нешто премишљао, па онда тек изусти: ,Б еша в еш", — а кад је то изрекао, онда се подбочи, па оштро додаде: Де сад реци, да то није ч истосрпски!" М. Р.

Истог ђурицу нослили у дућан да купи таране. Трговац га запита: „Шта ћеш, мали ?" „Дај ми таране!" ,А имаш ли новаца?" „Прво ти мени кажи имаш ли таране." |у|, р. ђурица и његова сестра Тонка стојали код прозора и гледали како на пољу киша пљушти. Наједаред севну на поче горопадно грмети „Ја се бојим" — рече Тонка. „11а бој се!" — рече ђурица. „А бојиш ли се ти?" — запита Тонка. „Не бојим се." „А за што?" „Па нисам девојка." М- Р.

Још нешто о ђурици. На Спасов дан ручао је код њих месни свештеник. После ручка запита ђурицу: „А што ти ниси био јутрос на јутрењу?" „Е, госиодине попо, а што ме ниси видио ?" Попа се трже па рече: „Е, брате, па не могу ја баш све видити." „Хм! А како сам ја могао видити, да твој Лаза није био на јутрењу?!" М. Р.

И још нешто о ђурици (али ни то још није све). Његова мила сестра Тонка разболи се и умре. Плакао је и отац и мати. А ђурица је стојао код мртве сестре, блед као крна — али није плакао. — „А што ти не плачеш, ђурице?" рећи ће му једна стара рођака, — „кад се исплачеш биће ти лакше." — ђурица ју погледа преко рамена па јој као мало и јогунасто одговори: „Ј а не ћу дамибуделакше." М. Р.

Нешто као романсуљак. Глухо доба, поноћ мрачна, Тишина је нема. Са тороња дванајет бије, Свуд се спава, дрема. Само тамо под звонаром Неко будан лежи, Санка тражи, њега нема Са ока му бежи. На један мах хитро скочи Намрштена лика. Око сева, тело дршће, — Да грозна прилика ! Он се руком брзо маша, Негде око паса, Па узвикну у мукама А из свега гласа: „Ох проклета неудаћо — Бог нек сваког чува Никад ока свести нећу А све због тих — бува!" — кри Одговори Администрације, Пријатељу у А—е. Истина је да смо се јадали : како не можемо да изиђемо на крај са издавањем листова и књига, па и сад се не можемо тиме ни мало похвалити. Ко то не верује нека покуша сам један лист да издаје, па ће тек онда знати не само колике су муке, него и штете на овом послу. Ово је данас најнеблагодарнија радња у нас. У најбољем случају добијете једва толико предплатника, колико имате трошка око издавања, а о наплати огромног труда који улажете на овом послу, нема ни разговора. Наплата вам је грдња оних дужника, које опомињете да свој дуг подмире Да вам се освете таки и друге још одговарају да се непредплаћују на ваш лист и онда још у толико имате чисте штете. Ако обуставите шиљање листа, свима који не пошљу на време предплате, онда се већина нађе увређена и то узме за повод да се курталише даљег предплаћивања. Ако шаљете без предплате на вересију, нећете ни половину тога доцније утерати моћи, јер на жалост таки дуг неће да плаћају ни они, који су у најповољнијим материјалним околностима, и нико не мисли: кад је примао и читао новине ваља и да плати или ца одмах врати .натраг лист, ако га не мисли платити. 0 томе би се могла читава књига написати, али која вајда? У нас нема још довољаи број оне публике, која осећа преку потребу да чита, као што осећа да подмири своју свакидашњу телесну потребу, зато и немају наши листови сталав и довољан број предплатника,.

„СТАРМАЈГО" БР. 19. ЗА 1887.