Стармали

154

тога неба и те земеље виси у ваздуху.) Иа.штаби ми он могао одговорити ? Морао би рећи да он не види киселих краставаца, него више види кисела грожђа. (Али за то ипак вије он грешан, — грожђе је грешно. А кад то грожђе сазре, онда ће се наћи други, али прави брат, који ће га брати.) Је-ли ово заиста време киселих краставаца? питам ја н. пр. Мићу Гарашапина п све оне паразите (и пара несите) који су се ухватили за његов реп. Па шта може Мића одговорити на то ? Ево ово: Нама још ништа пије кисело, даклем пису ни краставци. А п откуд да нам буду кисели краставци, кад смо тек сад бостан обрали. Али тамо за месецдва дана, док се и скупштина скуни, онда ће се и наши краставци закиселитп, Је-ли ово заиста време киселих краставаца? питам ја н. пр. Германа Анђелића. И он ће вам рећи да није; јер њему су забранили бечки ирофесори да не једе ништа кисело (ни папрено), а кад се врне кући, краставац, хоћу рећи пензија, неће бити њему, него нар, фонду кисела; и што иећа, њему све слађа, а нар. фонду све киселија. Је-ли ово време киселих краставаца? питам ја кога год хоћете од силом изабранвх посланика (ни дај боже наших) на хрв. сабор. И Рашић, и Кушевић, и ђурковић и сам (краста)Вацки, казаће нам да није тако. Слатки су то, и најслађи, и најкраста вији краставци (бану Хедерварију, којем врло прија така салата, кад народна права једе као пржене пилиће). Је-ли ово време киселих краставаца? запитајте на последак још и др. Стеву Павловића, али изненадите га са тим питањем, да нема каде предомишљати се, и он ће вам рећи: није ово време краставаца, јер краставци се не заносе за ухо, као пио је мени занесено на новосадској агенцији, тога и тог дана у толико и толико сати. А кад би когод и „Стармалог* запитао, је ли ово време киселих краставаца? И он би могао казати да није. Ово је време кад те онај коме си примшт " Сирома брица, ^ или Јајтелес и Бајтелес. У једној иовећој вароши састала се два „рајзендератрговца", који су једну и исту струку еспаиа заступали. Један се звао Арон Јајтелес и био је — чивутин, а други се звао Моша Бајтелес и био је — жидов. — Обадва су одсела у једну гостиону и почем је ноћ наступила, науме овде се провести, нреноћити, а сутра дан наравно што више робе нродати. — „Конкуренти" нигди се лепо не гледе, а код ове „бранже" ваљда још сто пута горе, јер „рајзендер", који своме шефу не пошаље са свога пута прилично поручбина, — тај може ићи где бибер расте, јер тај за „рајзендера" није! . . . . Наравно је, да су се ови двоје волели као со — и очи, али спољашае били су суптта првјатност.

јател> тако нсто, или још већма гони, него онај, коме си морао бити непријател, — — Али само нека Србија буде сретна и ако је у њој заостало још што неправде, нека се сва на „Стармалом" сломи, — боље је и то него да га Гарашанин хвали. У Ш Т И П Ц И. Смрт нам се и опет вемилостиво уозбиљила, тако уозбиљила, као да се угледала ва моје последње уштипке, што сам их писао за „Стармали". * * * Умр'о нам дакле и „баба" ! Онај баба, за кога веле да је био мати наше новије школе, а врстан син свога народа. Такав губптак осећаће и наши у ну ци а не само ми. * * * Дође телеграм да је умр'о V Русији наш братков. После сам разабрао да то треба да значи Катков. Но напослетку сам видио, да је за нас Катков ил братков све једно. * * * Герман је отишао у Германнју. То приличи. Његов адлатус у двору, Еранковић да оде у Турке и то би приличило. * * * Питали Германи: „Шта ]е уираво Герман?* Неко им одговорио: Гер — оије, (већ нешто налик на то) јер Гер, не значи ништа у германском језику, а и Мапп није, јер то у немачком језику значи оиет сувише много. * * * Долазе избори у Србији. Видићемо хоћел ти избори постати извори трајно— лепгпег времена. * * * Тиса је издао паредбу да се но Угарској вемилостиво утерује — харач. Како нас многи чиновници волу : бојим се да ту реч харач. не разуму као: „ха! Рац!"

Дуго су седели и у најбољем раеположењу отишли спавати. Собе су им биле једпа уз другу, и дочим је Јајтелес одма заснао, размишЉао је Вајтелес, како ће моћи доскочити, да Јајтелес не устане пре њега и њему тако рећи пред посом најбоље муштерије покупи. Овде је вредила пословица: ко ире — „муштерији", онога је! Дакле ваљало је спречити излатк Јајтелееов, док Вајтелес све боље куће не обиђ : али како? . . Дуго се Бајтелес премишљао и најпосле скроји згодан илан. . . Кад је Јајтелес у најслађем сну био, екине Вајтелес цинеле, па онако у чарапама довуче се до врата собе у којој је Јајтелес спавао и о добром „кшефту" сањао! . . . „Куц! куц !" на врата; •— — онај спава као заклан; „куц! куц! а — јошЈаче; — .. Ко је — упита сад Јајтелес онако бунован. — „„Молићу, ја сам, брица?"" одговори му Вајтелес с иоља. — „Па кога ће те врага у поноћ овде? продера се на њ* га Јајтелес. — „„Молићу покорно, има ко жели, да се рано обрије, а ја имам у овој гостиони млого кунтова," 44 — зачу се олет глас с ноља. „Идите с милим Вогом! Пустите ме ва миру !" — развика