Стармали

,СТАРМАЛИ а БР. 22. ЗА 1887.

171

писао у твојим новинама, да ћу се нензијонирати. То значи да ће ме пензијонирати, јел? Разумем ја тебе. Па добро де, пензијонираћу, ал се не дам од вас двоје преварити. — Амин !* Јота: ,,3ар је то последња реч ?" Гермап: Е виш ти Јоте ! Ни јоте Еише! Одласте! Јота (гледи Германа, понда Радића. Гокори у себи): Ни сам не знам којег би од ово двоје изабрао. Над Радићом је пала завеса, а кад се над Германом подигне, подићи ће и њега. А Радић како је радио, још добро и пролази." (Завеса пада и то Јоти на врат.)

У Ш Т И П Ц И, За последња три месеца имали смо 23 милијона дефицита. Од тих 23 није горе ни „25". * * * Опет пао град! Канда је горе пред бербу, но кад се у рату и каже: „пао је град!" * * % Дан после леда, помрачило се сунце. Мо1ло је помрачење слободно потрајати дуже, тада не би видели егзекутори куда иду. * % & Прпнц Кобург дошао је до Софије. Тешко да ће и та Софија бити Кобургу вернија од осталих Софија, које ]е познавао. * * * У последње време непрестано читамо по неким расправама: „Вукашин није убио Уроша", а сад ћемо опет по „Виделу" непрестано читати: „Вукашин (Петровић) није похарао Србију." * % & Толико стоји, српских пара има исто тако мало, као што има данас покојног Уроша.

Ћира. Даклем погодила је „Застава" кад је рекла да ће се р сада подигнути неки чиновници да подмећу вогу општинској самоуправи. Ено ти у Сомбору Иере Вукичевића са својом одабраном четом. Неће да знају за наше автономне власти, већ моле Пешту да забагља своје прсте у општинску самоуправу. Спира. Жалосно! жалосно! Тај П. Вукичевнћ ваљда је за то такав, што је чиновник. Ћира. Или је за то чиновник, што јетакаЕ.

Ћира. Даклем умре и Хаџи Лоја. Спира. Умре сиромак. Ћира. Кажу да је био поштен човек. Спира- Може лако бити. Зар би бадава толико страдао. Ћира. Али кажу да је био и прост човек. Спира. Верујем и то да је био човек проет. За цело ие би био кадар уређивати ни „Вобтзсће Роз!", ни Сарајевску ,Просвјету

П у с л и ц е. Туже се људи да је време наједаред захладило. Неки напредњаци доказују да то није истина, већ да је баш сад настала ужасна з а п а р а.

Л. Принц Кобург мисли да Је сео, — а он је упрзво насео на престол.

Бошко. Да. Али шта ми рекоше да ви госпођице идете сутра у „Сунчевац." Та то је врло нелријатно. Јелка. Мати моја вам рекла. Бошко, Јесте. Никола. Е, знаш, сеја ми је болесна. Бошко. На какав си ми ти лечник, кад ниси био кадар излечити своју сестру. Јелка. Никад и не мисли да ме лечи. Никола. Е, па зар ти нисам мало пре дао један лек. Јелка. Та дао си ми, и сад су ми уста горка. Бошко. А шта вас боли управо госпођице можда ћу ја боље знати. Никола. Но, не! оди овамо мало на страну, па ћемо одржати један мали конзилијум. Бошко. Усваја се. (Јелци.ј Пардои госнођице! (Оду мало у страну.) Никола. Морам ти у кратко целу сгвар испричати. Бошко. Дед! Само кратко па језгровито. Никола. Кад си био пре годину дана овде, ђаво те знао, пгга си радио ; доста то, да је од тог времена као луда за тобом. Пишеш ми да идеш у „Сунчевац", ја јој покажем писмо. Е, брате, од тог времена само у „Сунчевац"

па у „Сунчевац!" Шта је код тебе тако примамљиво, ја не знам. Ја никад нећу за тебе поћи. Бошко. Јербо и не можеш, а не би те ни узео. Али, причај даље Никола. Е, ја сам био приморан, да говорим њезиној мами а мојој слаткој тетици, да је воде у „Сунчевац" да се тамо надише, свежа ваздуха, да у зеленилу, — у опште да у неколико песничких израза опорави своје слабо тело. И бист. Данас су дошли да ми кажу „збогом!" Бошко. А ниси јој говорио да ја долазим ? Никода. Чекај само! — Елем, они дошли, а од тебе сам већ добио писмо да долазиш. Кажем ја њима, да они неће ићи у „Сунчевац" и да ће Јелка оздравити, до шест сахата, то јеет док ти не дођеш, а као лек јој дадем пољубац. Бошко. Ја ћу да јој још кажем саде, да ћу је сутра занросити. Николв. Е, онда ће бити потнуно здрава. Још сам I казао, да кад буде шест куцало, да ћу одржати мали испит. Питаћу је, је ли болесна и били хтела да иде у „Сунчеван", јер се смејали кад сам рекао да ће оздравити од мог ■ пољупца. Бошко. Она дакле није болесна?