Стармали

172

„СТАРМАЛИ" БР. 22. ЗА 1887.

□ . Кажу да Омир није умрљо, већ се обновио у Србу (т. ј. у српеком народ. песништву). Зато је опет Филип Вишњић оставио кости у Грку. (Велики људи боље пазе на узајамност, него ми мањи).

Принц Кобург није требо собом водити нарочите куваре. Кува се већ њему и оно, чему се није ни надао.

„Видело" је страшно безобразно. Мора бити да сада само себе држи за јавно мнење.

о о о

Није чивутским новинама жао Вукашиеа Петровића. Жао је њима Шауенгла.

А. Ко је видио Анђелића, каже да се јако погурио Сад би га Панта Поповић још лакше могао пољубити у руку (т. ј. ако није променуо стару пасију). ©. Не знам је ли „Видело" кадгод коме и завидело, али сада има некодико виделоваца који завиде дру Взадану на две године затвора без губитка имања. (А што да му завиде, кад њи чека нешто више).

14. Говори се да се у Херцеговини појављују неки хајдуци. Ако није иотина, онда су те хајдуке сигурно нека господа снила.

Ђука- Каква је опет то што је спремају Французи? Шука. Каква проба? Тјука Или моба — шта ли је. ^ Вука- Аха! То је и проба и Ммоба и зове се проба мобили1 - з а ц и ј е. Шука. Па шта ће то да кошта? Ђука. То ће да стане неких осам милијуна франака. Шука. Хм! хм! Ирост сш човек; али ја не верујем да се тако скупе пробе праве за бабино брашно.

, Кинстлери" у — гладовању. 0

Праве људи ваздан ларму, па још — чега ради ? . . Нашло их се двоје — троје вештака у — глади ; па гладују како веле ио тридесет дана! Ех! чудна ми опет посла, чудна ли дивана! ! . . . Погледа јте у ч и т е љ е целог скоро света ! Погледајте дневничаре, бирократског цвета ! Ти јадници постали су с' тужбама досадни ! И туже се и јадују, ал' остају гладни!!!

Др. Назбулбуц.

Никола. Ето видиш како је била болеспа. Бошко. Хајдмо сад. (Оду опет код Јелке.) Никола. КонзилиЈум је свршен. Бошко. Даклем госпођице, сад нам реците јеете ли оздравили. Јелка, На Николин лек, а то је био пољубац и на ваше саветовање ја сам већ оздравила. Бошко. То је врло добар лек, пољубац ! И ја ћу да, га прописујем и дајем. Еикола. Шиц! Чекај мало, моју сеју још ти не смеш лечити са таким леком, и ја узимам патенат на њега. Бошко. Госпођице, да би вас могао лечити доцније од сваке болести са оваким леком, слободан сам вас запросити лично за своју жееу. Јелка. (Радосно.) Ох, радо ћу примити ту медекину од вае, само задржавам право, да је својим осталим женским пацијентима не дајете. Никола. Гле како је себична. (За себе.) А ннје сметењак задржао право да му она не даје оне обичне жеаске медицине, које се зову научним именом „буквице читати", да му не даје такву медицину за ону, што јој он буде давао са својих усана. Тешко апотеци поред такога ле-

чника, сву ће је иепразнити, где год буде на ком месту писало „пољупци" та ће фијока најпре бити празна, у осталом, сретно им ! Бошжо, Је ли, Јелче! — Извини ја тако —■ хоће ли допустити мати твоја ову, нашу погодбу. Јелка. Мора! Никола. Гле ти тиранина, баш мора ! Бошко. Зар није тако ? Никола. Та хоће, ал не мора. Не знам зашто и кеби. — Него госпођице, шта ћу ја добити за мој труд. Јелка. Ево ти твој лек натраг (пољуби га.) А вама Никола. Зар и њему ? Јелаа. — Вама ^ву киту цвећа, (даде цвеће што га је у почетку брала. Никола. Ја мислио и њему пољубац! Бошко. Ја ћу их више добити нег ти, чекај само. Никола. (Виче.) Мама ! Тетка! Брзо! Шеста Појава, Марија и Ката долазе. Никола Јзошко и Јелка. Марија (говори Кати.) Ала да хоће овај Бошко, да испроси Јелку, шта мислиш ? Ката, Миелим да би било боље вгего ишта.