Стармали

17" ^ЗИовоз^е Садзг 3±. авгзтста 1887.

излази трипут месечно. Годлшња цена 4 ф .— погодишња 2 ф . — на 3 месеца 1 ф . За Србију и друге крајеве: _ 5, — 2 1; ј динара или Франка. — Власник и одговорни уредник Змај-Јован Јовановик; Издаје штампарија А. ПајевиКау Новом Саду уукописв се шиљу уреднику (Ог. Ј. Ј оуппоујс , ^ јсп Негиаксг СИ|г1е181ганче, ,\г. !).) — Претпдата и све што се тиче администравдје 5швље ее штампарији А. ПајевиЂа у Нов. Саду. — За огласе плаВа се 6 новч. од реда, слова као што су ова и сваки пут 30 новч. за жиг.

Фердинад I, Од иапе је иск'о благоелова прва Кад се дао на пут будућности славне. И капа му радо благослова дао Да усрећи њиме људе правосдавне. Иаиа му је радо благослзва дао, Ади од тог доба све се с бригом бочи. Преседа му вруштук, ручак и вечера ; Нема мирна дана, нема мирне ноћи. Има људи, што му: ура, ура! кличу, Али ти су гласи слаби и промукли. Фердинанд се мршти кад се сети браћа, Која су га на лед, на танак навукли. Кад му савет треба он министре зове, Али кад их нема, седи сам у гећу. Болесник је тежак, ког је већ и доктор Оставио, — отш'о, — ено га у Бечу. Кад у шетњу пође, обзират' се мора. Кад на престо седне жеравица жива. Кад у цркву оде, оргуље су тужне. Кад заклопи очи, Еренрота снива. И врачара бледи кад му у длан гледи. Кад новине чита, рђаво му гуде. „Шта то пуца?" пита, — а слуга му каже: Полиција туче по улица људе. Лапа му је радо благослова дао, У том благослову беше нада многа Ал до "ваке среће могао је доћи И без благослова Лава тринајстога. Р.

Еако је прошао ово дана „ патријарак" у Вел. Бечкереку. (Нисмо једног бечкеречког ратара. једном новосадском бостанџији.) Не чуди се што ти пишем ја, Гига Паунов, ово писмо, јер сам ето научио под старост писати. Ироклета Еексла. Не дају новце док не запишеш име и презиме. Дао сам учитељу 5 форинта, па ме научио писати свако слово, ама вели, фали ми само то, што не разумевам метнути ди треба точку ил запету. Ал ја по својој памети држим, да то не треба, јер ко је паметан, тај ће већ знати где да застане при читању, а ко није, томе намолуј не точку, него му метни дебелу цепаницу, па ће опет прећи преко ње и неће се зауставити.*) Пишем ти и шаљем ти форинтачу да ме упишеш на какве новине, јер кад знам читати, оћу и ја као Мита Пекарев да седнем недељом и свецем пред кућом и да читам. Чујем код вас у Новом Саду има вајвише новина, па ти избери најбоље и најјефтиније, само ти кажем : гледај оне, које највише пишу о Русији, јер кад се искупи свег пред Миту Пекаревог па нема ништа о Русији, а они иду кући, јер кажу нема еишта у новинама. Кад отидеш да ме упишеш за новине а ти кажи онима што то удешавају, нека метну у новине шта је ту неки дан код нас у Бечкереку било, а ја ћу верно описати баш као што се и десило. Само нека метну и то да сам им ја писао, а не да издаду под својим именом. Еле, ово дана разговарао наш попа, или кашто данас казују, наш господин свештеник, са пријатељом Јовом. Дође мени Јовин Панта и каже ми: „отац мој разговарао с попом, аа иопа вели, треба изаћи сутра велико и мало да дочекамо . . . не зна дете *) Ма да има брат Гига са свога гдедишта право, ипак смо мн интерпунвцију мало дотерали. Шреиисивач.)